Veze

 

Izložba JEDAN JEDAN DVA Aleksandra Rafajlovića i Zdravka Joksimovića otvorena je 14. aprila u Muzeju Zepter (Knez Mihailova 42) u Beogradu. Reč je o autorima čiji se kontinuirani rad i prisustvo na sceni mogu pratiti od osamdesetih godina prošlog veka. Njihova polazišta su različita: Zdravko Joksimović je skulptor, a Aleksandar Rafajlović – slikar. Ono što ih spaja, pored dugogodišnjeg prijateljstva i nekoliko zanimljivih koincidencija iz života, jeste otvorenost ka različitim načinima izražavanja, spremnost na preispitivanje granica i izlazak van tradicionalnih medija (u fotografiju, kolaž, instalaciju…). To je ujedno i nešto što je iniciralo ideju o zajedničkom izlaganju koje je započelo 2005. godine izložbom JEDAN JEDAN u Umetničkoj galeriji “Nadežda Petrović” u Čačku, a izložba JEDAN JEDAN DVA, koja je u toku, predstavlja nastavak te saradnje. 

 

Dve putanje, dve linije kretanja ili dve temporalne dimenzije: obeležićemo ih oznakama ZJ i AR. Svaka od njih se može posmatrati zasebno. Svaka od njih ocrtava određeni horizont smisla koji se proteže ka prošlosti – nadovezujući se na neke druge putanje – i ka budućnosti. Ukrštanjem ovih putanja, na njihovim presecima formira se novi horizont u susretu dvojice umetnika: Aleksandra Rafajlovića i Zdravka Joksimovića.

U izloženim radovima susrećemo se sa običnim i, često, banalnim premetima. To su predmeti, materijali, ponekad, situacije iz svakodnevnog života na koje smo, uglavnom, toliko navikli, da ih, najčešće, ni ne primećujemo, kao i gomilu drugih stvari koje prolaze pored nas, mimo nas i izvan nas, čak i kada dolazimo u dodir s njima. A onda se susretnemo sa istim predmetima u izmenjenom kontekstu u iskonstruisanoj situaciji koja uključuje i neke druge predmete na potpuno drugačiji način povezane, što proizvodi utisak koji je u potpunosti van našeg svakodnevnog iskustva. I tada počinjemo da ih primećujemo…

Upravo to je jedna od ključnih strategija koju prepoznajemo u radu Zdravka Joksimovića i Aleksandra Rafajlovića. Ona se zasniva na povišenoj pažnji i spremnosti da čitaju znakove. Poput iskusnih dijagnostičara, oni detektuju simptome koji čine našu svakodnevicu kao i onaj njen imaginarni, fantazmatski deo od kojeg je takođe izgrađena naša realnost. Tačke njihovog susretanja prepoznaju se u određenom motivu, boji, formi, temi, materijalu, osećanju ili načinu mišljenja. Čine ih fragmenti stvarnosti, svakodnevnog iskustva i predmeta koji su izdvojeni, izabrani, zabeleženi ili kombinovani u artificijelne forme. Moglo bi se reći da predstavljaju simptomatološku kartu savremenog života. Ukazujući na simptome i fantazme od kojih je izgrađena naša realnost, oni, zapravo, ocrtavaju i dijagnosifikuju “stanje stvari” ili “stanje duha”, zatečeno stanje ili “stanje na terenu”, odnosno ono stanje u kojem se mi sami nalazimo. Kakvo je to stanje? Šta ono govori o nama samima i našoj realnosti bilo da je ona izmaštana ili zatečena?

Simptomi su povratak prošlosti iz budućnosti, “šifrirane poruke” ili “besmisleni tragovi” jer se njihov smisao konstituiše retroaktivno kroz analizu koja “proizvodi istinu, odnosno, označujući okvir koji (simptomima) daje njihovo simboličko mesto i značenje.”[1] Simptom zahteva interpretaciju, dodatni napor za dešifrovanje i taj proces često je praćen nelagodom. Fantazam je, s druge strane, “inertna konstrukcija”; njegova ključna funkcija je da pruži trenutno zadovoljstvo. Simptom radi sa viškom smisla koji je efekat interpretacije, a fantazam sa manjkom smisla koji se nadomešta maštom. Istovremeno, simptom uračunava prepoznavanje, detektovanje i sakupljanje tragova u svakodnevnom, a fantazmatski rad je, pre svega, konstrukt, nadomeštanje praznine.

Suprotstavljanjem ili povezivanjem radova koji nastaju nezavisno jedan od drugog ili u odnosu jedan sa drugim, Aleksandar Rafajlović i Zdravko Joksimović, primenjujući postupak simptomatološkog dijagnostifikovanja i fantazmatskog konstruisanja, ukazuju na višak odnosno manjak smisla koji konstituišu našu realnost. Ovi postupci se naizmenično smenjuju i na različite načine prepliću na isti način kao što se jukstapozicioniranjem radova ovih umetnika ukrštaju, spajaju i nadopunjuju dva različita pogleda, iskustva, kretanja, sećanja… Veze su ponekad vidljive i trenutno ih zapažamo: ruka, ključ, olovka, zastor… Ponekad ih nema, već se konstituišu u samoj interakciji između radova: velika, otvorena površina neba i mali zatvoreni avion; ovalni, grafit na zidu i navijački šal… Upravo te konekcije, od kojih neke vidimo, a neke nam izmiču, pa se iznova pojavljuju, pokreću ove, na prvi pogled statične situacije (fotografija i skulptura, kolaž i fotografija, fotografija i predmet…) i približavaju ih iskustvu pokretnih slika.

 

 

Tačka povezivanja u jednom paru radova je motiv deteta. U radu O meni ili o vama Zdravka Joksimovića to, u stvari, nije dete, već, fetus koji nije u nekom svom prirodnom okruženju, već kao da izvire iz epruvete koja nadomešta to prirodno okruženje. Glavni simptom je, međutim, cvet koji privlači našu pažnju. Njegova funkcija je da estetizuje situaciju jer upravo taj cvet je ono što odvlači našu pažnju sa zgrčenog “života koji se rađa”, tog najranijeg stadijuma telesnog bivstvovanja koji već nosi obeležja budućeg života: straha, teskobe i nemoći. Njemu suprotstavljena je fantazmatska slika sreće, nevinosti, bezbrižnosti u radu Beba Aleksandra Rafajlovića. I u ovom radu se pojavljuje motiv cveća, ali njegova funkcija nije da odvuče pažnju, već naglasi taj fantazmatski upis u različitim lejerima: na jastucima kojima je okružena fotografija i jastucima na samoj fotografiji. Taj fantazmatski nadomestak “sreće” koji se upisuje u fotografije koje čuvamo iz najranijeg detinjstva – ovde naglašen velikim brojem vezenih jastuka koji se gomilaju u visinu – ukazuje zapravo na manjak, neuhvatljivost i stalno izmičući karakter sreće kao jedno od nužnih životnih iskustava.

 

 

Jedan par radova problematizuje prisustvo, odnosno odsustvo Erosa u svakodnevnom životu. U radu SMLXL Aleksandra Rafajlovića glavni motiv su ženske gaćice, tačnije gomila šarenih ženskih gaćica fotografisanih tako da privlače pažnju, pre svega, kao zanimljiva i dimanična likovna celina. U radu Dnevna zaduženja Zdravka Joksimovića naga figura sumo rvača postavljena je na veliki beli kalem konca kojim je krunisana jedna sušilica za veš. Tu su, takođe, i gaćice okačene na sušilici, slične onima koje vidimo na fotografijama. Ženske gaćice nose naznake erotičnog, ali je ta erotičnost zapravo odsutna ili je prisutna kao odsustvo i povezana sa svakodnevnim. Ono što naglašava tu svakodnevnu dimenziju prisutno je u nazivima, ali i svođenju na artikal i povezivanju sa običnim, svakodnevnim predmetima (sušilica, kalem…) Ako Eros shvatimo u najširem smislu kao osnovnu pokretačku energiju ili kao seksualni nagon, postavlja se pitanje: u kakvoj je on vezi sa našim svakodnevnim iskustvom? Odgovor se možda krije na tezgi zatrpanoj raznobojnim gaćicama koje privlače našu pažnju. Na sličan način i mi smo zatrpani najrazličitijim senzacijama; neke nas privlače, neke uznemiruju ili plaše, ali naše kretanje je svejedno ubrzano i automatizovano, a telo inertno i vrlo često anestezirano upravo za suptilne energetske vibracije poput tela sumo rvača utreniranog za borbu u kojoj se za tren podele uloge pobednika i gubitnika. U sukobu sa “dnevnim zaduženjima” i estetizovanom stvarnošću koja se nudi kao gotov proizvod, Eros se sklanja, a pobedu nosi pristanak na dobrovoljnu inerciju kojoj se ne suprotstavljamo.

 

 

Radove Sočivo i pasulj i Full Time povezuje isti motiv, zrnevlje. U jednoj situaciji različite vrste zrnevlja su u velikim, pletenim korpama izložene, najverovatnije, za prodaju na šta ukazuje mala, kvadratna merica. Druga situacija, za razliku od prethodne, nosi momenat začudnosti i efekat je neočekivanog spoja zrnevlja sa tabletama i kazaljkama sata. Zrnevlje je u staklenoj posudi koja je, zapravo, zaista sat – jedan od onih velikih, javnih časovnika koje najčešće možemo da vidimo na stanici ili pošti. U ovoj situaciji, međutim, sat je poprimio, čini se, drugu funkciju jer mnogo više podseća na nekakav umanjeni staklenik – i pored toga što je zadržao kazaljke, doduše, nesrazmerno male – nego na sat koji bi trebalo da pokazuje vreme. A tu su, istovremeno, i jarko crvene pilule.

Jedna situacija deluje uobičajeno i u skladu sa našim svakodnevnim iskustvom. Ono što nas može privući jeste zanimljiv spoj organskih i geometrijskih formi, krupno kadriranih tako da priziva u svesti iskustvo nekakve apstraktne slike. Estetski momenat je u drugoj situaciji dopunjen začudnim, ali ono što se i ovde javlja je dominacija kružne geometrijske forme. Ono što povezuje obe situacije, ipak, nisu samo formalni elementi, niti samo motiv zrnevlja. To je, pre svega, ideja rasta, potencijal života koji je ukalupljen u nekakve zadate i nametnute, tzv. pravilne (ili po pravilu!) forme. Simptom ove biopolitičke strategije su pilule, ne slučajno pilule za smirenje, kao jedan od najperfidnijih i istovremeno odomaćenih kontrolora našeg raspoloženja zaduženih za suzbijanje viška senzitivnosti i “regulisanje” pristajanja na zadato kako bi se obezbedio pravilan i automatizovan “rad mašine”. Onaj višak smisla koji proizlazi iz ukrštanja ova dva rada jeste pitanje da li mi to vidimo ili ne?

 

 

Veze u radovima Zdravka Joksimovića i Aleksandra Rafajlovića ukazuju na stanje stvari u kojem se nalazimo: dezorjentisanost, neizvesnost, automatizacija, zatupljivanje, marginalizacija Erosa… To su simptomi pogubljenosti, nesnalaženja u novoj paradigmi, u strahovitom ubrzanju u kojem su sve postojeće vrednosti destabilizovane, a nove još nisu na vidiku. Smisao nije više unapred dat, već je postao neuhvatljiva, fluidna kategorija. Stanje haosa i haotičnog kretanja praćeno je stalnim pokušajima pronalaženja bilo kakvih oslonaca, čak i fantazmatskih konstrukcija, u kojima se produkuje nekakav smisao. Veze, istovremeno, uspostavljaju narušenu ravnotežu između haosa i reda (Uvoz iz Kine i Ručni rad, Brodolom i Bulevar), pa tako u situaciji u kojoj jedan od njih detektuje manjak smisla, onaj drugi dopunjuje situacijom koja ukazuje na višak smisla i, obratno. Ono što, međutim, ove veze čini posebno zanimljivim, čak nužnim, jeste potreba za ponovnim susretanjem jer svaki novi susret ocrtava nov horizont smisla: JEDAN JEDAN (Umetnička galerija “Nadežda Petrović, Čačak 2005), JEDAN JEDAN DVA (Muzej Zepter, Beograd 2016), JEDAN JEDAN TRI… U vremenu sveopšteg ubrzanja, svedoci smo nezaustavljivih promena i klizanja smisla. Da bi smo koliko-toliko zadržali ravnotežu neophodno je, pre svega, da detektujemo promene i prihvatimo ih. To nije pitanje obaveštenosti, već uslov opstanka. Čini se da ovo što je pred nama jeste jedna od mogućih strategija opstanka: povišena pažnja, čitanje znakova, rad na sebi i produkovanje smisla kroz zajednički rad i kretanje.

[1] S. Žižek, “Od simptoma do sinthoma”, Sublimni objekt ideologije, Arkzin, Zagreb 2002.