U jednoj bajci se pripoveda da je car Trajan imao kozje uši. To je brižljivo krio od svih ali to nije mogao da sakrije od berberina koji su ga brijali. Kako bi kog berberina upitao šta je video, a ovaj odgovorio da je video kozje uši, on bi ga odmah posekao na licu mesta. Jednom prilikom ga je brijao jedan promućurni berberski šegrt koji je shvatio šta će se desiti i na pitanje šta je video pretvarao se da nije video ništa. Od tada ga je samo on brijao. Ali posle dužeg vremena nije mogao da izdrži da u sebi nosi tu tajnu, pa je otišao u polje, iskopao jamu i u nju tri puta rekao da car Trajan ima kozje uši. Na tom mestu je nikla zova od koje su čobani rado pravili svirale, ali umesto muzike iz tih svrala bi izlazio glas “U cara Trajana kozje uši.”
Pitanje objave prikrivene istine gospodara je okupiralo sve epohe svih civilizacija i kultura. Naročito kada je gospodar despotski mogao surovo da kazni donosioca te objave. Trebalo je izmisliti neki zaobilazni put saopštavanja. Istorija umetnosti beleži bezbroj sofisticiranih načina iskazivanja koji se mogu različito shvatati i tumačiti. Tako je bilo dok je gospodar imao slobodu i moć da praktikuje rigorozne i restriktivne taktike. Iz različitih razloga, u koje sada nećemo ulaziti, mi se danas suočavamo sa permisivnim gospodarom koji, ne samo da ne kažnjava donosioca istine, nego se pretvara da ga nagrađuje. U stanju je da apsorbuje negativne posledice obznane da ima kozje uši. U takvim uslovima se postavlja pitanje šta gospodar uopšte skriva i kako učiniti efikasnim objavu te istine?
Kada je na aukciji u Sotebiju u Londonu anonimni umetnik Benksi uništio svoj čuveni rad „Devojčica sa balonom“, koji je svega par minuta pre toga prodat za 1,4 miliona dolara, ova dilema je dobila zanimljivu konotaciju. Uništenjem ovog rada je paradoksalno podignuta njegova cena upravo time što je rad uništen. Taj materijalni artefakt, slika, više ne postoji. Nije podignuta njegova vrednost, već je podignuta vrednost nove serija potencijalnih artefakata koji označavaju taj događaj.
Ovaj rad demistifikuje osnovne produkcione mehanizme kapitala. Ono što ima najveću vrednost nije proizvod, već je to produkcija želje za proizvodom. Proizvod se produkuje u najjeftinijem, na primer azijskom, ambijentu i sam po sebi nema nekakvu veliku vrednost. Tu vrednost ostvaruje tek kada ga prati narativ koji se produkuje u labaratorijama marketinških kuća zapadnog sveta. Upravo je to strateški proizvod koji se basnoslovno plaća, narativ koji stavlja u pogon želju za proizvodom i tako ga upotpunjuje.
Benksijevo uništavanje proizvoda ostavlja u promet samo narativ koji ovoga puta višestruko prevazilazi vrednost proizvoda uprkos tome, ili preciznije, upravo zato što je sam artefakt autor volšebno uništio. Ono što je subverzivno u ovom radu je upravo to što ukazuje na skriveni dodatak narativa koji, kako se pokazuje, poseduje samostalnu tržišnu vrednost i postaje svojevrsni “artefakt”. Ukazuje na to da fantazam stavlja u pogon “vrednost”, da je to pravi proizvod koji se smešta u okvire artefakta, kao neki jezivi dvojnik u senci.
Ukoliko se ovde prisetimo Lakanove teze da je komunikacija uspešni nesporazaum, onda je lako zaključiti da je ono što manipulant želi da izbegne očiglednost činjenice da nas navodi da njegove stavove sami smatramo svojim. Da mislimo da smo ih sami kreirali, da su oni naš prirodni deo. Ukoliko to shvatimo efekat njegove manipulacije može prestati i otvara se potencijal da se razgradi horizont smisla koji je proizveo. Subverzivnost Benksijevog rada se nalazi na toj liniji zato što čini očiglednim da je narativ o produkciji želje, kao regulatora užitka, osnovni vrednosni dodatak bezvrednom proizvodu. Rad čini očiglednim da je taj dodatak do te mere besmislen da postaje jednostavno odbiti ga, a to je jedino što permisivni Veliki drugi neoliberalnog kapitalizma ne može da dozvoli da se obznani. To prikriva apsorpcijom novonastalog događaja u tržišno povećanje vrednosti dela.
U svom delu (Trancritique: On Kant and Marx, Cambridge MA, MIT Press, 2003) Kojin Karatani upućuje na najslabiju tačku kapitala koju prepoznaje, ne u produkcionom lancu već u plasmanu proizvoda. “Višak vrednosti se u principu ostvaruje ako radnici u celini otkupe ono što su proizveli.” (p20) Upravo u kupovini svi dobrovoljno učestvujemo. Dovoljno bi bilo samo ne učestvovati, ne kupovati nepotrebne stvari i lanac kruženja kapitala bi bio narušen. ( s tim u vezi pogledaj Raspravu o dobrovoljnom ropstvu, Etjen de la Boesi, Filip Višnjić, Beograd 1986). A to se ipak ne događa. Zašto? Ovaj Benksijev rad otvara liniju promišljanja tog mehanizma dobrovoljne participacije u prevari manipulanta. Naravno, ta prevara se sastoji u nastojanju da se lažna pretpostavka postavi na mesto nesumnjive, “prirodne” istine. Na neki način, ovaj rad je manipulacija manipulatora. Poliveni polivač.
Žorž Bataj objašnjava da je de Sadov jezik paradoksalan jer, suštinski to je jezik žrtve. Samo žrtve mogu da opišu mučenja, mučitelji nužno upotrebljavaju licemeran jezik ustanovljenog porekla i ustanovljene moći: „Po opštem pravilu, mučitelj ne upotrebljava jezik nasilja koje vrši u ime ustanovljene moći, već jezik moći koji ga prividno izvinjava, opravdava i daje mu uzvišeni razlog postojanja. Nasilnik nastoji da ćuti i zadovoljava se podvalom.“
(Žorž Bataj, Erotizam, BIGZ, Beograd, 1980, 213-214 iz: Delez, Hladno i okrutno, Fedon, Beograd, 2015)
Možda ovaj rad ocrtava linije mogućeg otpora, subverzije koja se ne sastoji samo u tome da se raskrinka nasilnikovo ćutanje i podvala, već da se otvori kapacitet same žrtve da živi bez nasilnika u sebi. Ako želimo da izvršimo revoluciju, a da pritom ne pobijemo silan svet, to možemo učiniti samo ako izvršimo revoluciju svoje želje: ako postanemo promena koju želimo da proizvedemo, kako to Gandi kaže. Možda je time moguće ubojito oružje proizvodnje želje svesti na minimum.
