“Stop making sense”, Talking Heads
Polazište za razumevanje izložbe Nizvodno Nenada Maleševića, nedavno održane u Galeriji Menjačnica (Gete institut Beograd, 7-30. 11. 2019), i ono što povezuje sve radove, a što se nalazi i u propratnom tekstu autora, je fotografisati nešto što nikad nije fotografisano, što je jedan, u najmanju ruku, vrlo ambiciozan i težak zadatak. Autor to realizuje tako što fotografiše neobične, začudne situacije (Anticipation, serija fotografija, 2016); zatim, tako što zumira detalje, fragmente, neočekivane kadrove (Donau, serija fotografija, 2016-19); i tako što fotografiše stvari koje su u svom trajanju promenile izgled i funkciju i postale nešto drugo. To su nekada žive stvari – kao cvet, kao plod, kao žaba – koje su transformisane u nežive predmete, opet, začudne situacije, između poznatog i nepoznatog, živog i mrtvog. Predmetnost je naglašena i izloženom žabom na ogromnom jastuku izvučenom iz Dunava (Das Ding, 2019) koja je i sama postala neki začudni predmet.
Ono što, takođe, povezuje sve radove, a najčešće nije ni vidljivo, iako je prisutno, je Dunav. Dunav je jedna tranzitorna situacija, kretanje, dogadjaj koji menja, transformiše i briše sva postojeća značenja, postojeće funkcije predmetima i smisao koji se oko njih konstituiše i izvodi nas – kretanjem nizvodno – u neki novi prostor, koji je bez konkretnog značenja.
Upravo to odsustvo konkretnog značenja i nemogućnost upisivanja očekivanog, poznatog i prepoznatljivog smisla je ono sa čime se suočavamo. Imamo jednu paradoksalnu situaciju: svi predmeti, detalji i situacije na fotografijama deluju poznato, ali je izuzetno teško da im upišemo neki smisao. Čak i kada bi krenuli od nekih poznatih toposa iz istorije umetnosti kao što je npr. mrtva priroda, bilo da joj pristupimo u tradicionalnom ključu u kojem je povezana sa memento mori tematikom (“seti se smrti” – religiozni frejming), koja je imala funkciju da nas podseti na prolaznost ovozemaljskog života i uputi na večnost ili u modernom shvatanju i estetskom ključu, čini se da nam smisao izmiče. Isto se dešava ukoliko ih svedemo na redimejd postupak ili uncanny koji se dovodi u vezu sa nadrealističkim predmetom i koji ima funkciju da inicira neki iracionalni, nadrealni, neočekivani smisao – opet se sudaramo sa tom nemogućnošću spajanja sa onim što očekujemo, a to je unapred dat i opipljiv smisao.
Čini se da radovi pokazuju upravo tu nemogućnost ili sve teži put ka prepoznavanju i dolaženju do tog zadatog smisla. I to je ono što nas uznemirava, jer smo malo destabilizovani, jer očekujemo – čak zahtevamo – nešto poznato. To nam daje iluziju da razumemo stvari. A malo je i stvar navike: navikli smo da svim stvarima, poznatim i nepoznatim, dajemo neki, bar privremeni, smisao. Zauzvrat, dobijamo, bar privid, sigurnosti. To je ta jebena neoliberalna logika.
Izloženi radovi sugerišu ubrzani proces dezintegracije smisla koji je karakterističan za vreme u kojem živimo. Davno je prošlo vreme kada smo mogli da svoj smisao i svoj svet gradimo oko nekih opšte prihvaćenih narativa i vrednosti, verskih, političkih i ideoloških. Svedoci smo tome da se taj naš poznati, razumljiv svet transformiše u nešto drugo, nešto što teško možemo da spojimo sa nekim smislom – i taj proces rastakanja poznatog u nepoznato, živog u mrtvo, vidimo u izloženim radovima.
O procesu rastapanja svih čvrstih stvari pisao je još Marks i doveo ga je u vezu sa pojavom kapitalizma, krajem 19. veka. O modernizmu i logici raspadanja pisao je i Adorno i to je po njemu jedno od ključnih obeležja 20. veka. O vezi između poznog kapitalizma i nestajanja čvrstih uporišta, na kraju 20. veka, pisao je i Bauman. Na početku 21. veka, čini se da smo u epilogu tog procesa i glavni pokazatelj toga je upravo odsustvo smisla kao nekog zadatog okvira i izmeštanje u neki prostor izvan smisla, odnosno svakodnevnu borbu za uspostavljanjem nekog, bar privremenog, smisla. Smisao je sada nešto što samo može da nas iznenadi, zateče, nešto potpuno nepredviđeno.
Ono što, takođe, povezuje sve radove je kretanje. U fotografijama, ono se ne vidi, već samo naslućuje kroz situacije, predmete i detalje koji su u određenom procesu transformacije. Nasuprot tome, u animaciji Višegrad (2018-19) kretanje je eksplicitno, ali se promena ne vidi. Zvuk, koji je takođe deo postavke, je sam po sebi kretanje u vremenu i prostoru. I on je transformisan, neprepoznatljiv. Njegova funkcija je da nas izmesti iz onoga što nam je najlakše, što radimo gotovo po inerciji, a to je da svedemo fotografije na estetske predstave i krenemo da se divimo kompoziciji; ili padnemo u sentimentalnost i počnemo da lamentiramo nad mrtvom žabom. To je, naravno, mnogo udobnije nego susresti se sa odsustvom očekivane doze smisla-za-poneti.
Izložba Nizvodno se može dovesti u vezu sa Pretposlednjom izložbom Nenada Maleševića, koja joj je prethodila, a održana je u galeriji Reflektor u Užicu (24. 5. – 11. 6. 2019). Ova izložba je konceptualno i prostorno bila podeljena u nekoliko celina, ali je njen centralni deo bio rad Amerika (2019). U pitanju je instalacija koja se sastoji od tri fotografije, poštanske marke izložene na postamentu napravljenom specifično za tu priliku i deset svezaka sa po hiljadu crteža.
Ono što je zajednički imenitelj za sve elemente koji čine instalaciju je motiv Kipa slobode. Kip slobode je na poštanskoj marki iz 1961. godine. To je, istovremeno, jedini motiv koji se pojavljuje na svih hiljadu crteža. Kip slobode je i neposredni povod odlaska u Ameriku, i ovo putovanje predstavlja sastavni deo rada. Cilj putovanja je suočavanje sa idejom Drugog, na ličnom ali i širem kulturološkom planu u kojem Amerika figurira kao metafora, fantazam, obećana zemlja ili parodija američkog sna, sve ono što je u našoj kulturi prisutno, od Kafkinog romana Amerika iz prvih decenija 20. veka do Katelanove Amerike iz 2017.
Crteži u sastavu rada Amerika nastali su u poslednje tri godine u kontinuiranom, svakodnevnom procesu, koji se odigravao na granici između svesnog i nesvesnog, a koji je imao za cilj oslobađanje od svih naučenih, stečenih i konvencionalnih elemenata crtačkog umeća. Utoliko, oni nisu sami po sebi artefakti, već materijalni tragovi tog intenzivnog, mentalnog procesa kojim se ocrtavaju linije prekida, diskontinuiteta ili, kako bi to Delez rekao, linije bekstva, u odnosu na ono što je zadati, očekivani okvir sa kojim se umetnik suočava. Slično se može reći i za fotografije koje su u sklopu instalacije: one su, takođe, pokušaj mišljenja izvan očekivanog, izvan medija, sa idejom, koja je i ovde polazište: da još uvek postoji ugao iz kojeg Kip slobode nije fotografisan.
Posebno upečatljiv segment izložbe predstavlja postavka ovog rada, koja je krajnje svedena, minimalistička i u funkciji koncepta rada. Instalacija kao umetnička praksa predstavlja rad sa realnim prostorom, uključivanje realnog prostora kao sastavnog dela rada. U ovom slučaju, to je istovremeno i prazan prostor. Sve materijalne komponente rada su sklonjene, izmeštene van fokusa tako da praznina figurira kao centralno obeležje rada: to se odnosi na knjige sa crtežima koje su nagomilane ali zatvorene i sasvim skrajnute. To se odnosi i na fotografije nesrazmerno malih dimenzija u odnosu na prostor unutar kojeg su decentrirane. To se odnosi, naravno, i na poštansku marku, postavljenu na postamentu koji, paradoksalno, vizuelno dominira. Kroz ovakvu postavku, čiji je sastavni deo praznina, crteži i fotografije predstavljaju tragove tog kretanja – mentalnog i fizičkog, što je opet motiv koji povezuje ovu i prethodnu izložbu.
Posebno je zanimljiv naziv rada: Pretposlednja izložba, ne slučajno, rukom ispisan na zidu galerije, s ciljem da se naglasi lični, individualni upis. Ipak, pored naglašeno ličnog i individualnog, naziv referiše na mnogo širi okvir, čak bi se moglo reći da direktno i neskriveno ukazuje na nešto što je simptom domaće umetničke scene. A ima veze sa prekidima i nestajanjem. I odustajanjem. To je onaj utisak da, kada radite nešto što vam puno znači, nekako uračunavate i mogućnost da to poslenji put radite, jer je pitanje da li će više biti prilika, mogućnosti, ideja, para. Utoliko je i svaka izložba – poslednja! Ili pretposlednja! Problem je, što to najčešće ne ostaje na nivou utiska, već deo procesa normalizacije Odustajanja. To je proces koji se uveliko odvija na našoj sceni. Aktuelan je do danas – možda, čak, naročito danas – na šta direktno upućuje naziv ove izložbe.
Ono što povezuje ove izložbe Nenada Maleševića, pored kretanja, mentalnog i fizičkog kroz proces oslobađanja od naučenog, stečenog i konvencionalnog (Pretposlednja izložba), ali i neumitnog, nezaustavljivog, što simbolizuje Dunav (Nizvodno) jeste rad sa smislom. U radu Amerika, sam umetnik izvodi proces dezintegracije smisla kroz performativ svakodnevnog crtanja koje ima za cilj brisanje unapred zadatog okvira. Taj proces je tim pre složeniji, jer je Kip slobode motiv impregniran smislom kroz brojne asocijacije, reference, metafore i topose sa kojima se dovodi u vezu, od istorijskih, umetničkih – do onih turističkih. U serijama fotografija Anticipation, Donau i Das Ding, reka je akter tog procesa, u metaforičkom i doslovnom slučaju. Umetnik je tu da detektuje i beleži situacije, ali i pronalazi i sakuplja predmete koji su efekat tog brisanja smisla. Time naglašava koliko je taj proces nestajanja nekakvih oslonaca, bilo kao sistema vrednosti ili unapred zadatog smisla, u procesu raspadanja. Taj proces se odvija mimo nas. Ili nam se samo tako čini. Možda smo samo kolateral u toj priči. U svakom slučaju, to je nešto s čime se suočavamo. Svakodnevno.
