Kada govorimo o umetnosti 20. veka, ono što je najzanimljivije, najintrigantnije, ono što “pomera” način rada i mišljenja u umetnosti je, pre svega, avangardno iskustvo. To iskustvo preko neoavangardnih pravaca prisutno je sve do danas te je utoliko ta linija avangarda − neoavangarda − savremena umetnost, kao radikalna linija mišljenja ključna za razumevanje savremene umetnosti jer ono što aktuelnu, današnju umetnost čini savremenom jeste upravo to što ide iz iskustva avangarde.
Koje su to stragedije iz avangardne i neoavangardne umetnosti prisutne i danas? Savremenu umetnost je nemoguće razumeti bez avangarde, ali ono što je nezaobilazno kada govorimo o savremenoj umetnosti, a deo je avangardnog iskustva, jeste, pre svega: odustajanje od konvencionalnog shvatanja umetnosti i konvencionalnih podela i kategorija unutar umetnosti; zatim, funkcionisanje umetničkog rada kao otvorenog sistema i mišljenje. Pa, da krenemo…
Kada kažemo konvencionalno shvatanje umetničkog dela tu, pre svega, mislimo na shvatanje po kojem umetničko delo ima specifičan umetnički kvalitet. Međutim, jedna od najzanimljivijih pojava u savremenoj umetnosti je nestajanje jasnih razlika između umetničkog i neumetničkog: sve što je imalo specifično umetnički kvalitet čini se da je nestalo ili bi preciznije bilo reći nije nužno vidljivo, opipljivo. Tu, pre svega, mislim na umetnički medij kao takav, zatim, umetnička sredstva, umetničke postupke, materijale, tehnike i sl. Istovremeno, to je nešto što ide iz avangarde: glavne osobenosti avangardnog umetničkog dela je to što nije moglo da se svede na postojeće konvencionalne kategorije pre svega, žanrovske i medijske. Zašto? Zbog različitih upada neumetničkog koji su destabilizovali konvencionalno shvatanje umetničkog dela.
O kakvim upadima je reč? Prvo, upad neumetničkih medija kao što su film i fotografija koji su u tom trenutku još uvek novi mediji, ali ne i umetnički jer je njihova primena bila mnogo šira od umetničke. Zatim, upad neumetničkih materijala, što je, naravno, povezano sa pojavom kolaža. I, upad neumetničkih (svakodnevnih/običnih/banalnih) predmeta što uvodi redimejd kao potpuno novi umetnički postupak. Svi ovi upadi destabilizuju tu, do tada, jasnu granicu između umetničkog i neumetničkog i, ono što je posebno značajno, dovode u pitanje konvencionalno shvatanje umetničkog dela i sve postojeće konvencionalne podele i kategorije unutar umetnosti, pre svega, medijske i žanrovske.
Ako se vratimo na savremenu umetnost vidimo da, pored ovih upada iz neumetničkog, niz postojećih kategorija koje su obeležile modernu umetnost i najveći deo umetnosti 20. veka nisu primenjive na savremenu umetnost što se može posmatrati kao efekat brisanja jasnih granica između umetničkog i neumetničkog. To se, pre svega, odnosi na tzv. velike dualističke kategorije − visoka/masovna umetnost, mainstream/alternativa, autonomna/angažovana umetnost, primenjena/likovna umetnost. Bilo bi netačno reći da su ove podele nestale. One nisu nestale, ali su se transformisale u recidive svoje slavne prošlosti, jer se ispostavilo da nisu više operativne kada se govori o savremenoj umetnosti. Nekada jasne granice koje su uokviravale konvencionalno shvatanje umetnosti postale su eluzivne, zamagljene i transformisale su se u polje vizuelnog, u umrežavanje različitih registara koje ukazuje na pluralistički karakter savremene umetnosti. A početak pluralističkog mišljenja u umetnosti predstavlja avangarda koja po prvi put dovodi u pitanje jedno, oficijelno – konvencionalno shvatanje umetnosti.
To nas dovodi do druge bitne strategije proizašle iz avangardnog iskustva, a to je otvoreni način funkcionisanja umetničkog rada, ono za šta je Umberto Eko uveo pojam “otvoreno delo” sredinom prošlog veka, a što je danas blisko shvatanju umetničkog rada kao tačke umrežavanja različitih značenja.
U savremnoj umetnosti dovodi se u pitanje i konvencionalno shvatanje konteksta. Konvencionalno shvatanje konteksta podrazumeva da je kontekst nešto spoljašnje u odnosu na umetnički rad. Samim tim što je spoljašnje, to je nešto što je pridodato i manje bitno, jer nema veze sa suštinom, a suština je sakrivena u samom umetničkom delu. Mi, kao posmatrači smo, naravno u poziciji da tragamo za tim što je smisao umetničkog dela, što, opet, pretpostavlja da je smisao ili značenje dela nešto što je kao takvo već postojeće, unapred dato.
Konvencionalno shvatanje konteksta samim tim podrazumeva i jedno određeno shvatanje umetničkog dela, danas prevaziđeno jer polazi od pretpostavke da je umetničko delo nešto što je osobeno, različito od neumetničkog, nešto što ima specifično umetnički kvalitet, a što, kao što smo videli, najčešće nije slučaj u savremenoj umetnosti koja u velikoj meri ukazuje na odbacivanje dualističkog načina mišljenja i okretanje pluralizmu, u različitim ravnima. Odbacivanjem dualne matrice, destabilizovani su tradicionalni vrednosni kriterijumi po kojima ono što je unutrašnje ima veze sa transcendentnim i suštinom, dok je sve spoljašnje – manje bitno i slučajno. Suština ili esencija predstavlja unapred dato značenje – pa je na čitaocu ili posmatraču da otkrije. Odbacivanjem dualne matrice i podređene uloge onog spolja, smisao postaje promenljiva koja se konstituiše u određenom kontekstu i sastavni je deo umetničkog rada.
Dolazimo i do treće ključne stvari koja savremenu umetnost čini savremenom, a to je mišljenje. Danas, jedna prilično nepopularna kategorija. I odbojna. Kada o umetnosti govorimo kao o mišljenju, prve asocijacije su da je to nešto hladno i suvoparno, smišljeno tako da nas iritira jer ga, najčešće, ne razumemo. I to izaziva odbojnost, naročito u poređenju sa onim što je uvreženo shvatanje umetnosti, a to je da je ona povezana sa osećanjima i uživanjem. Ovakvo shvatanje umetnosti je, naravno, legitimno, ali ono što savremenu umetnost čini savremenom je mišljenje zato što su, u savremenom svetu, mnogi drugi registri preuzeli kategorije uživanja, emotivnog i estetskog uključivanja i eksploatišu ih na najrazličitije načine. Tu, pre svega, mislim na medijsku sferu unutar koje se nalazimo i koja nas bombarduje dobro upakovanim rešenjima za uživanje, emotivno ispunjenje i estetsko uzdizanje.
Ono što izdvaja umetnost i čini je savremenom u odnosu na nasleđene modele iz prošlosti je upravo mišljenje. Avangarda je uvela to da umetnost može da bude nova forma mišljenja, viđenja, shvatanja stvari, nešto što odstupa od konvencionalnog i to je čini se jedini prostor koji je umetnosti ostao kao mogućnost za uspostavljanje razlike u odnosu na druge registre.
Leave a Comment