Novo „ratno stanje“

Tekst sadrži komentare i refleksije povodom pojedinih tema i pitanja otvorenih u pozivnom tekstu za učešće u projektu. Kao početna, te u izvesnom smislu centralna tema uzima se ono što je nazvano trendom marginalizacije umetnosti. Polazi se od (hipo)teze da taj trend, bolje reći proces ili stanje, ne predstavlja novu pojavu već samo intenziviranje i aktuelizovanje nečega starog i poznatog, nečega što u stvari pripada prirodi umetnosti. Razlozi ovog aktuelizovanja, naime upadljive vidljivosti marginalnog položaja, irelevantnosti i inferiornosti umetnosti, vide se u samom stanju savremenog (zapadnog) sveta, koje se može imenovati kao duboka kriza (neo)liberalnog, korporativnog, globalnog kapitalističkog poretka. U tekstu se mapiraju glavne komponente te krize, naime jedne vrste novog „ratnog stanja“ oličenog u potpunom kolapsu neoliberalnog sistema vrednosti i histeričnoj borbi svim sredstvima da se taj sistem očuva. U postojećim okolnostima pokazuje se da paradigma savremene umetnosti, poput političke (neoliberalne) levice, ulazi u fazu radikalne impotencije, da naime ne uspeva da uspostavi onu vrstu, ili način prisustva i delovanja koji bi bili „vidljivi“ i „opipljivi“, ili proizveli makar uverljivi privid efektivnosti, to jest delotvornosti u praktičnom smislu unutar sociopolitičkog polja. Kao što se leva liberalna opcija više ne može pozivati na demokratiju, tako i formula kritičkog mišljenja, koje je već toliko dugo tako reći imperativ savremenih umetničkih praksi, postaje neka vrsta jalovog mainstream-a koji se veoma dobro uklapa u postojeći poredak stvari, normalizujući i legitimizujući sve njegove defekte. Čini se da sam koncept kritičkog mišljenja/diskursa/praksi zehteva sopstveno radikalno preispitivanje i update-ovanje. Na tragu davnih teoretizacija Petera Birgera reklo bi se da je problem umetnosti i dalje u njenom institucionalnom statusu: s jedne strane radi se o ugodnoj, privilegovanoj poziciji autonomije i samodovoljnosti, a s druge o društvenoj i političkoj nedelotvornosti. Ako je marginalni status, impotencija u smislu (neposredne) efektivnosti neizbažna posledica autonomije, onda je institucionalna redefinicija ili transformacija izlaz koji obećava. No da li je nešto takvo uopšte moguće?