Promene koje donosi digitalno doba velikom brzinom transformišu sve oblasti ljudskog života. Ekonomija, identitet, politika, čak i suština onoga što označava ljudsko biće, počinju da se menjaju, u smislu da čovek u vremenu koje dolazi više neće predstavljati tačku svih povezivanja, već samo jedno od mogućih čvorišta unutar mnogo kompleksnijih mreža heterogenih entiteta. Živimo u razdoblju ljudske istorije u kojem se događa pomak od tradicionalne privrede, zasnovane na industrijskoj revoluciji, prema privredi baziranoj na informacijama i podacima koje obrađuju kompjuteri, permanentno i u realnom vremenu. Na svim nivoima društva ljudi će biti sve više primorani da prevode podatke u digitalne oblike kako bi ih uopšte mogli razumeti, jer se znanje u 21. veku transformiše u informaciju kroz kompjuterske tehnike, pre svega kroz softver. Digitalni mediji su postali metamediji par exellence, sposobni da apsorbuju i remedijatizuju sve prethodne forme u fluidnom okruženju u kome je kultura remixa postala zajednička prepoznatljiva strategija. Digitalno društvo istovremeno stvara i čitav niz sasvim novih kanala i alatki za praktično delovanje, koje su potpuno različite, znatno moćnije, brže i efikasnije u odnosu na ono što je na tom planu nudilo klasično, pred-digitalno društvo.
Sledeća promena vidi se u istraživanjima novih društvenih struktura koje nastaju u različitim područjima ljudske aktivnosti i iskustva, koja ukazuju na to da se dominantne funkcije i procesi u informatičkom dobu sve više organizuju oko mreža. Kako navodi sociolog Manuel Kastels (Manuel Castells):
„Mreže stvaraju novu društvenu morfologiju u našim društvima, a širenje logike umrežavanja značajno menja postupak i rezultate u procesima proizvodnje, iskustva, moći i kulture. Umreženi oblik društvene organizacije postojao je u drugim vremenima i prostorima, ali nova paradigma informatičke tehnologije daje materijalnu osnovu za njeno prodorno širenje kroz celu društvenu strukturu“.[1]
Radi se zapravo o promeni sveta, gde pozni kapitalizam počinje da se menja i raspada i prelazi u svet mrežu i da bi u tom procesu ono što se marginalizuje (umetnost, humanistika) trebalo da postane konstitutivni momenat u osmišljavanju i stvaranju novog sveta. Humanističke nauke bi trebalo da budu kritička svest i osnova u potrazi za smislom, identitetom i alternativnim vizijama humaniteta u dobu tehnološke dominacije. Iz tog razloga je važno ukazati na pitanja koja pokreće digitalna humanistika kao eksperimentalna mreža strategija, koja se generiše u skladu sa savremenim društvenim, tehnološkim i kulturnim promenama. Pitanja su sledeća: Kako i za koga će obrisi kulture i istorijske memorije biti definisani u digitalnom dobu? Kako se veštine koje se tradicionalno koriste u humanistici mogu preoblikovati u multimedijalnim terminima? Koje je mesto humanistike u umreženom svetu? Humanističke nauke suočavaju se sa izazovima i naporima da se uhvate ukoštac sa kompleksnošću sadašnjosti i da stvore novo znanje koje prevazilazi isključivo tekstualne izvore i rezultate, primenom novih metodologija i tehnologija. Značaj i razvoj humanističkih disciplina ima veliki uticaj u interpretaciji umetnosti i produkciji umetničkih radova, dok se u nekim podelama umetnost takođe svrstava u humanističke discipline. Sa druge strane, savremena umetnost se po svojim karakteristikama drastično približila društvenim praksama koje se ne mogu povezati isključivo sa umetničkim registrom. Otuda navedena pitanja uključuju i razmatranje pozicioniranja savremenih umetničkih praksi, presecanja umetničke i teorijske produkcije sa drugim oblastima znanja u novom fluidnom okruženju, uvođenje novih interpretativnih metoda, digitalnih alata i praksi kritičkog čitanja, eksperimentisanje sa inovativnim projektnim modelima i oblicima komunikacije sa tehnološki umreženom publikom.
Digitalna sredstva, tehnike i mediji proširili su tradicionalne koncepte znanja u umetnosti, humanističkim i društvenim naukama. No digitalna humanistika se ne bavi samo digitalnim, u smislu ograničenog područja studija digitalne kulture, već je definisana mogućnostima i izazovima koji proizlaze iz povezivanja pojmova: digitalno i humanistika, kako bi se formirao novi kolektivni singularitet.[2] Mogućnosti koje to povezivanje otvara odnosi se na pomeranje graničnih linija između humanističkih nauka, umetnosti i prirodnih nauka, to jest, promovisanje dijaloga preko uspostavljenih disciplinarnih granica i prevazilaženje dihotomija kao što su čisto/primenjeno, kvalitativno/kvantitativno, teorija/praksa; razvijanje novih formi istraživanja i produkcije znanja; širenje publike i društvenog uticaja studija humanistike; obučavanje budućih generacija humanista kroz praktične, projektno bazirane prakse, razvijajući one aktivnosti koje proširuju dijapazon i podižu vidljivost humanističkog istraživanja. Činjenica je da se era kompjutera razvija od Drugog svetskog rata, ali nakon pojave personalnog računara, interneta, mobilnih telefona i društvenih medija, digitalna revolucija je ušla u novu fazu, dajući podstrek široko rasprostranjenoj, globalizovanoj javnoj sferi i transformisanim mogućnostima za kreiranje i diseminaciju znanja.
Dok su se prva istraživanja digitalne humanistike od kraja četrdesetih godina 20. veka koncentrisala na metode kao što su studije frekvencije reči i tekstualne analize (sistemi klasifikacije, šifrovanje), hipertekstualno uređivanje i konstrukcija baze tekstova, savremena digitalna humanistika čini korak dalje izvan privilegovanja tekstualnih materijala, naglašavajući grafičke metode produkcije i organizacije znanja, dizajn kao integralnu komponentu istraživanja i transmedijalni koncept humanističkog znanja. Taj drugi talas digitalne humanistike vezuje za masovno korišćenje veba i grafičkog korisničkog interfejsa, takođe karakteriše fokus na kreiranje mobilnih platformi namenjenih naučnom kolaborativnom radu i isticanje kuriranja (curating) kao definišuće osobine naučne prakse. Kuriranje se u tom smislu percipra kao podjednako validno u poređenju sa tradicionalnim metodima i narativima akademskih studija.[3] U pitanju je medij sa sopstvenim jezikom, nizom veština i kompleksnostima. U svetu neprekidnog fluksa informacija, ono podrazumeva informacioni dizajn i selektivnost: kanalisanje, filtriranje i organizovanje u shvatljive i korisne informacije. Kuriranje znači donositi stavove i zaključke kroz objekte, reči, zvukove i slike i podrazumeva svojstva kritičkih i narativnih zadataka, koja, mada poznata tradicionalnim humanističkim disciplinama, sasvim su drugačija kada su izvedena ne samo posredstvom jezika već i u prostoru – fizičkom, virtualnom, ili u oba paralelno. Talas digitalnih humanističkih nauka krajem devedesetih godina prošlog veka bio je prevashodno usredsređen na velike projekte digitalizacije i uspostavljanja tehnološke infrastrukture, dok je sadašnji talas digitalne humanistike, koji se može nazvati „digitalna humanistika 2.0“[4] duboko generativan. Od kvantitativne ka kvalitativnoj fazi razvoja digitalne humanistike, došlo je do konvergencije na samo među humanističkim disciplinama već i između umetnosti, nauke i tehnologije. Tako da digitalne metode i instrumenti za dokumentaciju, istraživanje i interpretaciju imaju dublje efekte na stvaranje/sklapanje znanja, pri čemu se fokus prebacuje na traganje za novim matricama podataka i kodova.[5]
Kako humanistika i umetnost ne bi izgubili aktivnu ulogu u formiranju sveta koji je u stalnoj promeni čini se da je neizbežno da eksperimentišu sa novim modelima prakse, svojstvene digitalnoj paradigmi, i da se okrenu avangardnom mišljenju, ukoliko avangardno ne shvatimo kao niz karakteristika koje se isključivo vezuju za istorijske fenomene, već se aktuelizuju kao pokretačka snaga savremene umetnosti i kulture. Čini se da se upravo osobine avangardnog mišljenja pronalaze u postavkama kojima teži, koje razvija i izvodi digitalna humanistika: problematizovanje koncepta autorstva[6], insistiranje na eksperimentu i otvorenost ka grešci, favorizovanje procesa u odnosu na krajnji produkt, razvijanje hibridnih medijskih sadržaja, nelinearan način mišljenja, danas tehnološki podržan softverskim programima, otvorenost ka naučnim metodama kvantitativne ili algoritamske analize, participativni pristup širokoj publici osnažen razvojem interneta i društvenih mreža. Takođe, forma u kojoj su načela digitalne humanistike promovisana, preuzeta je iz avangardnih pokreta kao forma manifesta sa karakterističnim radikalizujućim jezikom o inovativnim potencijalima ovog novog fenomena, nove mreže strategija u nastajanju. Ta mreža okarakterisana je u Manifestu digitalne humanistike 2.0, koji su 2009. godine objavili Džefri Šnap i Tod Prezner (Jeffrey Schnapp i Todd Presner), kao kišobran pod kojim se grupišu ljudi i projekti koji teže da preoblikuju i ponovno ožive savremenu umetnost i humanističke prakse i prošire njihove granice. Vizija sveta o kojoj govore je vizija fuzije i frikcije u kojoj se razvoj tehnologija i vrste istraživačkih pitanja, zadataka i imaginativnog rada koji karakteriše umetnost i humanistika prepliću. U svetu fluidnih kontura, humanisti, dizajneri i tehnolozi radeći zajedno sredstvima koja su im na raspolaganju, mogu se pokrenuti izvan razmatranja onoga „šta može biti učinjeno“, i postaviti pitanje: „šta možemo da zamislimo da radimo a šta još nije moguće“[7].
Digitalna humanistika ne odnosi se samo na proučavanje savremenih fenomena, ona razvija i aplicira svoje metode u odnosu na celokupnu ljudsku civilizaciju. Zato su oblasti kao što je arheologija igrale važnu ulogu u razvoju digitalne humanistike podjednako kao studije medija (media studies). No, u kontekstu ovog zbornika, ograničila sam se na odnos digitalne humanistike i savremene umetnosti, na linije kojima ove dve oblasti konvergiraju jedna drugoj. Priroda umetničkih praksi se tokom 20. veka menjala i te procese možemo pratiti od pojave avangardnih umetničkih pokreta s početka prošlog veka do danas. Jedna od sistematskih promena bila je progresivno brisanje granica između registra umetnosti i drugih oblasti društvenog delovanja. Procesi koji su do toga doveli bili su disperzija medija, to jest pojava niza hibridnih formi, koja je vodila ka transformaciji likovnih u vizuelne umetnosti i do udaljavanja od specifično umetničkih medija, pri čemu se još od pojave redimejda otvorila mogućnost da bilo koji skup informacija ili predmet postanu umetničko delo. Šezdesetih godina 20. veka, uvođenjem medija masovne komunikacije, umetnost, film, video, fotografija i kasnije digitalne tehnologije postaju sastavni deo umetničkih radova, kao što se i segmenti svakodnevne realnosti ovim tehnologijama prenose u registar umetnosti. U knjizi Fluidni kontekst, Kontekstualne prakse u savremenoj umetnosti, Maja Stanković je temeljno analizirala procese koji su doveli do brisanja granica između umetničkog i neumetničkog registra i do toga da kontekst postane jedno od ključnih činilaca umetničkog rada, navodeći, između ostalog da je:
„Umetnost postala politički fenomen u benjaminovskom ključu: sredstvo za komunikaciju i kritičko preispitivanje najrazličitijih segmenata realnosti, npr. socijalnih pitanja, ljudskih prava, ženskih prava, prava manjinskih grupa,….“[8]
Istovremeno se odvijao proces decentralizacije institucionalnog izlagačkog sistema. Institucije prestaju da polažu ekskluzivnu ulogu u izlaganju i definisanju statusa umetničkih dela. Sa prestankom dominantne uloge institucija, nakon pojave novih medija i pop arta otvoren je put ka globalnoj umetnosti posle modernizma. Sa globalnom umetnošću sve više nestaje podela na elitnu i masovnu umetnost, umetnost i zanate ili etnografske prakse, kao što se ni zapadnoevropski model umetnosti ne tretira više kao univerzalni. Na ukidanje razlika između umetničkog i neumetničkog kada je reč o materijalima, tehnologijama, medijima i praksama, u najvećoj meri ukazuje biopolitička umetnost kao krajnja faza aproprijacije ili postaproprijacija, jer predstavlja aproprijaciju života, to jest realnosti u najrazličitijim oblicima. Postaproprijacija ukazuje na kretanje slika, tekstova, simbola, koncepata u mreži značenja u kojoj postoji mnoštvo tačaka kontekstualnog uvezivanja ali ne i izvorište značenja po sebi.
„To ne znači da je umetnost izjednačena sa svim ostalim registrima društvenog delovanja, već da je na avangardnom iskustvu, promenjen način njenog funkcionisanja: original je zamenila reprodukcija; reprezentaciju – aproprijacija; auru i kontemplativno estetsko iskustvo nadvladala je komunikacija u najširem smislu, a umesto samodovoljnosti i autonomije, u pravom planu je političnost, participativnost, kritika i različite neumetničke funkcije (informativna, edukativna, politička, angažovana, socijalna…).“[9]
Načini na koje savremena umetnost promišlja realnost i odnose već su se približili društvenim praksama i često se koristi sociološkim metodama istraživanja, istorijskim podacima, izvodeći prakse u obliku statističkih prezentacija, dokumentacije, baza podataka, mapiranja i tako dalje. Novi kvalitativni skok kao i direktnije uvezivanje i novo pozicioniranje umetničkog registra u odnosu na nove proizvodne odnose mogao bi da se desi upravo projektima digitalne humanistike. Mada je ova oblast u stalnom eksperimentalnom stanju, pod kritičkom lupom različitih kritičkih preispitivanja za i protiv, ono se može shvatiti kao prednost u otvorenom traganju za novim povezivanjima. Otuda se ovaj tekst razvijao kao pokušaj moguće spekulativne analize o potencijalnostima koje tek treba istražiti u praksi, naročito u lokalnom kontekstu.
Metode digitalne humanistike dovode u pitanje postojeće univerzitetske institucionalne oblike nastave i učenja. Projekti digitalne humanistike generalno, ređe su nastajali u okviru pojedinačnih departamana na univerzitetima, školama ili institucionalnim jedinicama, već u centrima u kojima postoji zajednica naučnika, kustosa, dizajnera, programera, studenata i tehničkog osoblja zainteresovanih za zajednička istraživanja inovativnih modela studija i saradnje. Takva okruženja su najbolja kada su predviđena da budu mesta na kojima se stvara, promišlja i uči kroz igru, uz kombinaciju računarskih alata, produkciju slike, zvuka, videa, prostora za susrete, razgovore i izložbe. Domovi kulture po svojoj infrastrukturi i organizacionom modelu predstavljaju upravo takva okruženja za edukaciju i istraživački rad. Na lokalnom nivou pak suočavamo se sa urušavanjem rada domova kulture, koji se, mada predstavljaju deo jugoslovenskog emancipatorskog nasleđa i osnivani su kao mesta sa prosvetnom ulogom, danas ne prepoznaju od države kao potencijalna okruženja za progresivan razvoj kulture i nauke. Kao javne ustanove otvorene za široku populaciju, ova mesta bi mogla biti čvorišta u okviru kojih se misle drugačiji odnosi i iz kojih bi proistekla drugačija kulturna paradigma. Domovi kulture su mesta koja predstavljaju mesta produkcije i diseminacije znanja, organizaciono podeljenih u nekoliko segmenata umetničkih, društvenih, naučnih i produkcijskih delatnosti. Upravo u vreme kada se pod uticajem digitalnih tehnologija procesi produkcije znanja menjaju i sintetizuju, a korisnici sve više pripadaju generacijama koje su odrasle u digitalnom okruženju, bilo bi od velikog značaja iskoristiti potencijale koji domove kulture poseduju, potrebno ih je tehnološki inovirati i osposobiti da budu jedno od važnih čvorišta u novoj mreži, koja podrazumeva procese permanentnog učenja.
Kada govorimo o korišćenju digitalnih alata u humanističkim naukama u Srbiji primetno je da su u toku brojni projekti koji se bave digitalizacijom kulturne baštine i omogućavanjem onlajn pristupa digitalizovanom sadržaju širokom krugu korisnika. Konferencija pod nazivom Digitalna humanistika, održana 25. septembra 2015. godine na Filološkom fakultetu Beogradu, nakon koje je objavljen zbornik radova[10] predstavljenih na konferenciji, pokazuje da su najzastupljeniji projekti oni koji se tiču digitalizacije tekstualne građe pohranjene u različitim bibliotekama. Izuzetak, u smislu digitalizovanog materijala predstavljaju Muzej istorije Jugoslavije sa projektom digitalizacije foto-građe Muzeja, Muzej primenjene umetnosti koji učestvuje u međunarodnom projektu Europeana Fashion, u kome se istražuje istorijat evropske mode kroz digitalizovane crteže, postere i video-materijal. Jugoslovenska kinoteka je partner u projektu European Film Gateway koji je uključio 30 filmskih arhiva u Evropi, dok se u Akademskom filmskom centru Doma kulture Studenski grad odvija digitalizacija fonda eksperimentalnog filma i videa, kako bi se učinio dostupnim u skladu sa Evropskom mrežom onlajn filmskih arhiva. Na pomenutoj konferenciji Digitalna humanistika navedeno je da se većina projekata digitalizacije razvija samostalno i pojedinačno uz primenu različitih platformi i tehnoloških rešenja. Značajan korak ka umrežavanju predstavlja Digitalna istraživačka infrastruktura za umetnost i humanistiku u Republici Srbiji, DARIAH – RS, koja je lansirana početkom septembra 2015. godine u Beogradu. Kako je navedeno na veb-sajtu DARIAH-RS, DARIJA Srbija je „deo panevropske Digitalne istraživačke infrastrukture za umetnosti i humanistiku, bavi se osmišljavanjem, implementacijom i promocijom istraživanja, projekata, alata i najboljih iskustava na polju digitalnih umetnosti i digitalne humanistike u Republici Srbiji i u širem evropskom kontekstu. Namenjena je istraživačima i institucijama koje žele da pronađu i koriste istraživačke podatke iz cele Evrope, razmenjuju sposobnosti, znanja, metodologije i primere dobre prakse u različitim domenima i disciplinama, potvrde da rade u skladu sa prihvaćenim standardima, eksperimentišu i sarađuju na inovativnim projektima sa drugim istraživačima i institucijama.“[11] Strateški gledano, DARIAH povezuje nacionalne, regionalne i lokalne poduhvate s ciljem stvaranja kooperativne infrastrukture u kojoj se jasno uočavaju komplementarnosti i zajednički formulišu novi izazovi.[12] U oktobru 2015. godine Narodna biblioteka iz Beograda je u okviru izgradnje digitalne infrastrukture započela je proces uspostavljanja Nacionalnog agregatora za Evropeanu, servisa koji prikuplja metapodatke za digitalizovanu građu iz različitih institucija kulture (biblioteka, muzeja, arhiva) na nivou jedne zemlje, usklađuje ih sa međunarodnim standardima i isporučuje ih Evropeani. Evropeana je portal preko koga se može pristupiti skupu od četrdeset miliona digitalnih objekata iz preko 3.000 biblioteka, muzeja i arhiva iz čitave Evrope.[13] Iz navedenog se može zaključiti da se sadašnji projekti digitalne humanistike u Srbiji odvijaju kroz velike poduhvate digitalizacije građe i uspostavljanja tehnološke infrastrukture, sa potrebom da se o novim strategijama drugog talasa digitalne humanistike sazna više bilo kroz program gostovanja inostranih predavača i praktičara[14] bilo kroz pionirske projekte koji bi otvorili novo polje generativne digitalne humanistike 2.0. u lokalnoj sredini i regionu.
Možemo zaključiti da u današnjem umreženom svetu u doba tehnološke dominacije prepoznata potreba da se obnovi uloga humanističkih disciplina u osmišljavanju i stvaranju novih relacija u vremenu promene paradigme, ali takođe i u odnosu na svet u kojem više niko nije jedini proizvođač znanja i kulture. Digitalna humanistika, oblast u nastajanju, posvećena istraživanju i primeni informacionih tehnologija i metoda u humanističkim naukama, sa svojom savremenom kvalitativnom fazom razvoja obećava novu vrstu sinteze programerskih, humanističkih, dizajnerskih i umetničkih znanja i veština na tragu avangardnih stremljenja umetničkih pokreta. Savremene umetničke prakse pak, od početka 20. veka do danas, svoje delovanje izmestile su izvan svih granica tradicionalnog određenja umetničkog delovanja, otvorene u potencijalnostima da kritičkim konceptima odigraju značajnu ulogu u nekom novom rasporedu odnosa. Možda je upravo otvorenost i izmicanje definicijama, digitalne humanistike i savremene umetnosti, ključna prednost koja garantuje njihov opstanak u današnjem svetu bez garancija.
Fusnote:
[1] Castells, M., Uspon umreženog sveta, Golden marketing, Zagreb 2000, 493.
[2] Digital Humanities Burdick, A, Drucker, J, Lunefeld, P, Presner, T. and Schnapp, J, MIT Press, Massachusetts 2012, 122.
[3] Schnapp, J. and Presner, T. Digital manifesto 2.0 (2009) http://www.humanitiesblast.com/manifesto/Manifesto_V2.pdf, pristupljeno 20. 12. 2016.
[4] Isto.
[5] S obzirom na to da se danas proizvode informaciju u ogromnom broju koji prevazilazi moći ljudskog shvatanja, a takođe digitalizuje prethodno nasleđe, postalo je nemoguće da procesuiramo i shvatimo količinu podataka bez pomoći kompjutera koji procesuiraju, selektuju, indeksiraju informacije iz rastućih baza podataka, kako bi se upotrebom algoritama uočili veći obrasci i trendovi – distant reading (Moreti F. /Moretti F./), cultural analitics, visual mapping, big data (Manovič L. /Manovich L./).
[6] Činjenica da digitalni projekti zahtevaju timske pristupe i saradnju programera, naučnika, dizajnera dovodi u pitanje tradicionalne koncepte autorstva u humanističkim naukama, koji su još uvek većinom bazirani na pojedinačnim dostignućima.
[7] Schnapp, J. and Presner, T. Digital manifesto 2.0, 2009. http://www.humanitiesblast.com/manifesto/Manifesto_V2.pdf, Pristupljeno 20. 12. 2016.
[8] Stanković, M. Fliuidni kontekst, Kontekstualne prakse u savremenoj umetnosti, Fakultet za medije i komunikacije, Beograd 2015, 35.
[9] Isto, str. 276.
[10] Digitalna humanistika, knj. 1, ur. prof. dr Aleksandra Vraneš i prof. dr Ljiljana Marković, Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet, Beograd 2015.
[11] http://dariah.rs/о-нама/, pristupljeno 11. 12. 2016.
[12] Odlukom Evropske komisije, projektu DARIAH je dodeljen status Evropskog konzorcijuma istraživačkih infrastruktura (European Research Infrastructure Consortium, ERIC). Osim Srbije, zemlje osnivači DARIAH-ERIC-a su Austrija, Belgija, Grčka, Danska, Irska, Italija, Kipar, Luksemburg, Malta, Nemačka, Slovenija, Francuska, Holandija i Hrvatska. Predstavničko telo Republike Srbije u DARIAH-ERIC-u je Ministarstvo kulture i informacija. Nacionalni predstavnik je Narodna biblioteka, dok je nacionalni koordinator Centar za digitalne humanističke nauke, Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu.
[13] http://dariah.rs/category/projekti/, pristupljeno 11. 12. 2016.
[14] U maju 2015. godine Lev Manovič, teoretičar novih medija, posetio je Srbiju i održao dva predavanja: Kako gledati u 10 miliona slika? Vizuelizacija velikih podataka kao umetnički i istraživački alat, u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, Vizuelizacija Instagrama: selfiji, gradovi, protesti, u Kulturnom centru Beograda i učestvovao u razgovoru sa studentima studijskog programa Digitalne umetnosti Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu.
Literatura
- Castells, M., Uspon umreženog sveta, Golden marketing, Zagreb 2000.
- Digital_ Burdick, A, Drucker, J, Lunefeld, P, Presner, T. and Schnapp, J, MIT Press, Massachusetts Humanities, 2012.
- Digitalna humanistika, knj. 1 ur. Prof. dr Aleksandra Vraneš i Prof. Dr Ljiljana Marković, Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet, Beograd 2015.
- Digitalna humanistika, knj. 2 ur. Prof. dr Aleksandra Vraneš i Prof. Dr Ljiljana Marković, Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet, Beograd 2015.
- Manovich, L. Software Takes Command, Bloomsbury Academic, New York, 2013.
- Stanković, M., Fluidni kontekst, Kontekstualne prakse u savremenoj umetnosti, Fakultet za medije i komunikacije, Beograd 2015.
- Understanding Digital Humanities ed. Berry, M. D, Palgrave Macmillan, London 2012.
