Pojava Trampa (ali i globalno jačanje populističkih pokreta) kao da emfatički ocrtava pukotinu unutar kapitalističkog načina proizvodnje koja odvaja sve većim jazom tehnologije XXI veka (digitalni kapitalizam, postkapitalizam i sl.) od ranijih fordističkih načina proizvodnje. Ono što je bila hladnoratovska podela na dva bloka kao da nastavlja, i nakon pada Berlinskog zida ili Fukojaminog “kraja istorije”, da se nezaustavljivo širi pokazujući svu moć dualnih mašina unutar kapitalizma. Svojim izjavama i tvitovima Tramp samo maskira ovu pukotinu koja više nije stvar hladnoratovske retorike, već je bliža onim slikama mišljenja iz kojih nastaju takva “zatvaranja” koja vode u različte mikrofašizme. Čini se da, bez obzira na kraj Hladnog rata, dualne mašine nastavljaju nesmetano da funkcionišu, mada su maskirane različitim političkim narativima, od onoga o partikularnim interesima pojedinih zemalja (“America first”) do neminovnosti globalne vlade.
U takvoj konstelaciji, pisanje Washington Posta da je muzej Gugenhajm odbio da Beloj kući pozajmi Van Gogovu sliku iz 1888. (Pejzaž u snegu), simptom je promene odnosa sila. Nensi Spektor (Nancy Spector), Gugenhajmov glavni kustos, u svom odgovoru na email iz Bele kuće, objašnjava da se Van Gogova slika čoveka u crnom šeširu kako šeta sa svojim psom duž puta u Arlu, samo u posebnim okolnostima iznosi iz muzeja, pa umesto toga nudi drugi rad na pozajmicu. Ponuđeni rad savremenog italijanskog umetnika Mauricija Katelana (Maurizio Cattelan) Amerika je potpuno funkcionalna osamnaestokaratna wc šolja koja je bila postavljena godinu dana (2016) u Gugenhajmu i koju je prema podacima muzeja koristilo preko 100.000 posetilaca. Zaplet je trivijalan: predsedniku koji zagovara da je za njega “Amerika na prvom mestu”, koji usput ima i neke fobije koje se tiču higijene, mikroba i sl., ponuditi rad koji se zove Amerika, ali koji teško da, bez obzira što je od osamnaestokaratnog zlata, odgovara higijenskim zahtevima samog predsednika.
Ovakav zaplet samo pokazuje da radovi, kao što je Katelanova Amerika, funkcionišu na drugačiji način, koji je bliži onome što bi se moglo nazvati umreženim slikama, nego onima koji se oslanjaju na iskustva klasične reprezentacije. Umrežene slike odlikuje, pre svega, neka vrsta “plasticiteta”, odnosno mogućnosti povezivanja čestica događaja, na nepredvidiv način, u različitim miljejima. Intervencije umetnika poput Katelana ili Benksija (Banksy) nedvosmisleno ukazuju na to da su, na početku XXI veka, ne samo moguće, već i neophodne, nove umetničke strategije koje se mogu oslanjati na iskustva istorijskih avangardi.
U ovom slučaju može se pratiti linija koja započinje sa Dišanovim redimejdom iz 1917. (Fountain), da bi se preko Šeri Levin (Sherrie Levine, Fountain (After Marcel Duchamp), 1991) i njenog zlatnog pisoara, zahvaljujući Katelanu, ponovo aktualizovala u XXI veku. Za Dišana, Dada je bila ona vrsta nihilizma koji omogućava da se postane slobodan. Dada subverzija je usmerena, pre svega, protiv ljudske gluposti, pohlepe, različitih modusa zatvaranja (mikro-fašizama) ili slepog poverenja u logiku napretka. Kasnije će, zahvaljujući Hičkoku i mogućnostima tehničke reprodukcije, avangardni šok biti nadomešten suspensom, mogućnošću gledaoca da “zna više” od samih aktera jer je sposoban da poveže sve veze iz čijeg je tkanja moguće sagledati neko stanje stvari. Sa Katelanovom Amerikom strategija dada subverzija nastavlja da deluje i u okolnostima novih tehnologija i blokbaster umetnosti neoloberalnog kapitalizma XXI veka.
Dadaisti su među prvima radili sa umreženim slikama, koje u zavisnosti od (provokativnih i subverzivnih) povezivanja, mogu da učine vidljivim nevidljive sile koje određuju strukturiranje dominantne realnosti. Sa umreženim slikama se zapravo neprekidno preispituju politike vidljivosti, koje blokiraju ili otvaraju “očiglednosti” unutar jedne istorijske epohe. Umrežene slike nastaju kao čvorišta različitih povezivanja ocrtavajući tako nestabilne i stalno promenjive hibridne entitete unutar dolazećeg posthumanog načina proizvodnje. To je slučaj sa Katelanovom Amerikom ili Benksijevim The Walled Off Hotel, sa pogledom na Betlejemski zid i sl.
U neku ruku, ponuda Nensi Spektor može se smatrati političkim gestom, ili čak “oficijelnim” stavom koji umetnička zajednica, ili jedan njen deo (ma šta to značilo), ima prema Trampovoj administraciji, kao nekoj vrsti “ (tv) reality” politike. Ali, sa umreženim slikama stvari se prilično komplikuju utoliko što se postavlja pitanje kakva bi bila reakcija na ovakvu ponudu nekog drugog, sada već bivšeg predsednika, (Obama na primer je uzimao uglavnom apstraktnu umetnost), ili nekog drugog kandidata (Hilari Klinton, Bernie Sanders… ) koji bi eventualno postao predsednik. Moglo bi se otići toliko daleko i čak pretpostaviti kakva bi bila reakcija da je Gugenhajm ponudio, kao politički stav (statement) nekom predsedniku druge zemlje sa čijom se politikom ne slaže ili koju ne odobrava, ovaj rad. Postavlja se pitanje da li bi rad funkcionisao na sličan način, izazivajući skandal ili nelagodnost, kao što je to slučaj sa ponudom Nensi Spektor. Odgovor na ovo hipotetičko pitanje je pozitivan: da, Katelanova Amerika, kao i svaka intervencija iz koje nastaju umrežene slike, svuda bi izazvala šok ili makar nelagodnost i nedoumicu jednog dela političkog polja, bez obzira kakva da je reakcija onoga kome je ovaj rad ponuđen. Sasvim je izvesno da bi reakcija na ovaj Katelanov rad bila – kao što je to uostalom bila i reakcija na njegov rad iz 1999. Papa koga je pogodio meteor (La Nona Ora/The Ninth Hour) u Poljskoj – sasvim nepredvidiva. Ta nepredvidivost “reakcije” samo pokazuje u kojoj meri su umrežene slike izvan “kontrole” sistema, koliko političkog, toliko i umetničkog i koliko su simptom promene odnosa sila unutar kasnog kapitalizma čije efekte, čini se, još nismo u stanju da razumemo.
(Objavljeno u Politici)
