Strateško pitanje za svakog umetnika je da li umetnost može izazvati društvenu promenu i, ukoliko može, da li je učinkovitija iz pozicije koja se suprotstavlja ili iz pozicije koja je prihvatljiva hijerarhiji društvenog poretka? Da li je učinkovitije delanje spolja ili iznutra, ili je umetnost samo izgovor da do prave promene ne dođe?
Hegel je tvrdio da „Biće umetničkog predmeta nije neko neposredno svojstvo predmeta već njegovo refleksivno određenje.“ „Ljudi ne tretiraju neki predmet kao umetničko delo zbog toga što je ono samo po sebi umetničko delo; ono je umetničko delo zato što ga ljudi tretiraju kao takvo.“ Tvrdi Žižek na tragu Hegela. Taj stav, ma koliko da je diskutabilan, ukazuje na to da je potencijal subverzivnog umetničkog delanja iz opozicije sveden na minimum zato što nema kredibilitet, zato što je umanjena moć njegove diskurzivne pozicije koja pokreće na delanje. U tom smislu, prevratnički potencijal umetničkog dela, ukoliko uopšte postoji, nalazi se u njegovoj društveno prihvatljivoj poziciji koja mu daje kritičnu masu. Iz ovoga sledi da elita pokreće stvari. Ako do promene dođe, to će biti zbog mangupa iz naših redova, da citiram Lenjina. Ostali su marginalizovani ili potpuno isključeni.
Da bih obeležio pogled na ovo pitanje iz perspektive marginalizovanih i isključenih koji istrajavaju na zahtevu suprostavljanja hijerarhizovanoj moći citiraću Delezov tekst: „Onda bi smo mogli reći, barem sa stanovišta koje nas zaokuplja, da je umetnost ono što se opire, iako ona nije jedino što se opire. Otud tako tesna veza između čina otpora i umetničkog dela. Nije svaki čin otpora umetničko delo, mada, na izvestan način, i jeste. Nije svako umetničko delo čin otpora, mada, na izvestan način, i jeste.“
Žil Delez, “Šta je stvaralački čin?” Predavanje održano u okviru programa “Utorci fondacije Femis“, 17.05.1987, FMK, 2017, 18.
I najzad ovde ću uzeti u obzir treći stav da je umetnost, samim time što je postala umetnost, smeštena u polje koje društvena hijerarhija uspešno kontroliše. Tako je izgubila mogućnost da izazove promenu i postala neka vrsta monete za potkusurivanje. Ilustrovaću ga sledećim citatom:
„Kada je reč o društvu, ono jezik (poredak) brani tako što glumi književnost (umetnost) koja dovodi u pitanje jezik (poredak) na određenim mestima. Tako se postiže da u jeziku (poretku) nikad ne dolazi do revolucije: jedino može doći do simuliranja revolucije na sceni, na kojoj je sve dozvoljeno, ali će nakon predstave svi ponovo početi pričati normalno; moguće je da se unutar jezika odvija konstantna reforma, ali njeni su pokreti toliko mali da su skoro neprimetni. Estetizam se ogleda u verovanju da je umetnost život a život umetnost. Da se njihova polja preklapaju. To je zavaravanje.“
Umberto Eko, „La lingua, la potere, la forza“, Sette anni di desiderio, Milano, Bompiani, 1983, 183-185. (tekst u kurzivu je moj dodatak)
Pojava Donalda Trampa u političkom životu Amerike pokreće mnoge zanimljive asocijacije i pitanja. Neizbežna je analogija sa pojavom Ronalda Regana, zbog sličnih političkih stavova, ali i zbog imidža koji neguje. Make up oko očiju, natapirana frizura i intenzivne grimase pomalo podsećaju na lutku nekog trbuhozborca. Upravo ta pojava lutkastog imidža posebno asocira na Regana. Glumac u ulozi predsednika je svakako metafora farse demokratije koja prati sve predsednike koji zastupaju skrivene interese krupnog kapitala. Nastojanja da se očuva privid demokratije kreću se u smeru prikrivanja te činjenice. Svi od reda pokušavaju da se predstave kao autentične ličnosti sa jakim integritetom i voljom. (Sa Reganom je ta procedura bila još i komična jer je on i po vokaciji bio glumac.) Ali, kod Trampa je slučaj nešto drugačiji. Tu se eksponira sam agens krupnog kapitala. Ne prikriva se već se eksplicite pokazuje. On nema potrebe da prikriva činjenicu da govori i dela u ime nekog drugog zato što on autentično govori u ime svojih interesa. Licem se pojavljuje agens koji u paranoičnom fantazmu vuče konce iza scene. Ali, gle čuda: on nije neki zli natčovek, već izgleda kao lutak trbuhozborac koji, zastrašujuće, govori sam! Kao u nekom Brehtovom komadu bestidno pokazuje šta želi. To uvodi opstrukciju u liniju simboličke reprezentacije. Paradoksalno, time što istinski zastupa svoje interese, postaje veoma očigledna skrivena činjenica da je Veliki drugi varalica. Njegova samouverenost u svoju autentičnost kao da ukida minimum distance koji je neophodan da bi se predstava realnosti održala i nesmetano odvijala u svom prividu. Otvoreno zastupajući interese bogatih, on iznova promoviše prividno nepopularnu politiku aparthejda, podele sveta na bogate i siromašne. Podizanje zidova da bi se sprečilo njihovo mešanje je samo logična konsekvenca tog pogleda na svet.
Nije čudno je da je Mišel Uelbek u svom nedavnom članku za američki Harpers, hvalio Trampa zbog njegove protekcionističke politike, (setimo se njegovog romana Mogućnost ostrva) nazvavši ga „jednim od najboljih predsednika koje sam video“, ali i jezivim klovnom. Likovao je u uverenju da bi Trampov mandat mogao da označi kraj američkog imperijalizma.
Tramp šokira politički korektnu „demokratsku“ elitu na sličan način na koji to čine i Uelbekovi romani. Otvoreno pokazuje ono što neoliberalni univerzum brižljivo skriva. Umesto da licemerno skriva svoju prevaru, on se njome ponosi i tako smanjuje operativni prostor. Na neki način, on je njihov prikriveni, isključeni element-ekskrement.
Lakan smatra da je za subjekta najveća moguća trauma pretnja raspadom simboličkog univerzuma, očiglednost njegove nekonzistentnosti. Da bi to sprečio, subjekt je spreman na ultimativnu žrtvu. Drugim rečima, ono što Lakan tvrdi je da se sa narušavanjem simboličkog univerzuma preti raspadom i subjektu, da su oni poput spojenih sudova.
Iskustvo nas uči da je onaj koji okupira mesto Velikog drugog uvek varalica i da obznanjivanjem te činjenice može doći do pucanja simboličkog poretka. Otac ili još gore, govorio je Lakan vezano za narušavanje očinskog autoriteta, koji je do temelja demontiran u proteklom veku. Dakle, subjekt je spreman da žrtvuje i sebe da bi prikrio činjenicu da je Veliki drugi varalica. Drugim rečima, rado će učiniti sve da njegova obmana opstane. Ali, iako je očinski autorit demontiran nije došlo do raspada univerzuma jer su ga preuzeli drugi oblici difuzno raspršenog „autoriteta“ koji se, po potrebi, pojavljuju i nestaju ne preuzimajući odgovornost za svoje delanje. Sam subjekt ga dorađuje i garantuje njegov opstanak. Na delu je paradoksalna operacija: umesto da autoritet verifikuje subjekta, sam subjekt tvori i održava figuru autoriteta ili Velikog drugog. U nekom smislu možemo reći da su subjekt i Veliki drugi lutak i trbuhozborac, samo za razliku od uobičajenog odnosa u kome subjekt izgovara tekst Velikog drugog, u noivonastalim okolnostima kao da je Veliki drugi lutak koji izgovara tekst subjekta. Ono što kod Trampa zabrinjava je to što izgleda da su lutak i trbuhozborac jedno te isto.
Katelanova zlatna klozetska šolja svakako utelovljuje fantazam analne fiksacije. Moje govno je zlata vredno! Ne dam svoje slatko govno! Analna fiksacija ima veze sa nagomilavanjem i neumerenim sticanjem, temeljnim vrednostima klasičnog kapitalističkog poretka. Setimo se legendarne scene iz Bunjuelovog filma Diskretni šarm buržoazije u kojoj bogato društvance sedi oko velikog stola na klozetskim šoljama i uz ležeran razgovor se olakšava. Bilo bi sasvim opravdano takav rad nazvati Kapital, ali Katelan se odlučuje za naziv Amerika. Možda zato što je Amerika i to baš predsednik-glumac Regan prvi presekao vezu dolara i garancije u zlatnim rezervama. To je omogućilo da prosto nagomilavanje kapitala razvije druge forme uspešnog održavanja disbalansa, da se ne oslanja na dogovorene temeljne vrednosti, već da razvije procedure njihovog variranja u skladu sa svojim potrebama. U nekom smislu se može reći da je temeljna vrednost neoliberalnog kapitalizma postao, za razliku od zlatnih poluga klasične epohe, resurs fantazma o sopstvu. Bankar Pol Mejzer, jedan od Liman Bradersa, svojevremeno je izjavio da je ono što je potrebno je da se Amerika pomakne od potreba ka željama. Da se pređe sa kulture potreba na kulturu želja. U tom smislu, ne čudi što je umetničko delo postalo ekvivalent za vrednost, a umetnička produkcija strateški proizvod u onoj meri u kojoj se oslanja na taštinu i sopstvo. Ovde se svakako možemo prisetiti Vorholove tvrdnje da svako treba da bude slavan bar petnaest minuta. Višestruka korist ovakvog pristupa se ogleda u nepresušnim „rezervama“, za razliku od ograničenih količina zlatnih rezervi. Ovu garanciju vrednosti je moguće beskrajno reprodukovati, ali ono što je nepoznanica je šta će se dogoditi kada se numereno poveća njeno prisustvo? (To podseća pomalo na legendu o kralju Midi i njegovoj sposobnosti da svojim dodirom sve pretvori u zlato.)
Osim toga, ovaj Katelanov rad ukazuje i na to da vrednost u merkantilnom univerzumu kapitala i u emotivnoj, libidinalnoj sferi nije ista. Ukazuje na rascep u označiteljskoj mreži simboličkog poretka iz prostog razloga što vraća u red označitelja isključeni ekskrement. U takozvanoj libidinalnoj ekonomiji, govna mogu vredeti neuporedivo više od zlata, a njihovi izražajni potencijali u polju umetnosti su jednaki. Ovaj rad nesumnjivo dovršava niz asocijacija otvorenih Dišanovim radom Fontana iz 1917. koji je do Dišanove smrt 1968. imao preko šest stotina varijacija. Međutim, nikada nije imao takvu diskurzivnu poziciju kao Katelanova Amerika. Sumnjam da bi bilo kom kustosu palo na pamet da ponudi taj rad bilo kom predsedniku iz tog perioda.
Osim značajne veze sa Dišanovim pisoarom, možemo pratiti i drugu liniju. Setićemo se rada Pjera Manconija Merde dArtiste iz 1961, konzervi koje sadrže po 30 grama umetnikovog govna (koji na tržištu, ukoliko ih uopšte ima, sigurno ostvaruju velike cene) i performansa Iva Klajna Zone imaterialne pikturalne senzibilnosti iz 1962. u kome umetnik baca u Senu zlatne listiće koje je kupio od novaca koji su donirali njegovi kolekcionari. Klajn vraća, iako mu možda to nije primarna zamisao, ideju uzvišene vrednosti kanalizacionim odlivima. U oba slučaja, radovi operišu u prostoru koji je omeđen za umetnost. Ono što Katelanov rad čini posebno zanimljivim je to što se on, ponudom Nensi Spektor, izliva u polje politike i tako aktualizuje pitanje o ekskrementu, isključenom elementu. Otvara platformu govora o prikrivanju, utaji, isključenju iz govora. Možda činjenica da ste se pokakili na umetničko delo ispunjava skriveni fantazam o moći vašeg sopstva? Ili pre komično relativizira hijerarhiju vrednosti koju konstituiše analna utaja kastracije? U nekom smislu, ovaj rad svodi ultimativnu žrtvu subjekta da prikrije nedostatke u Velikom drugom na ekskrement. Ili postaje metafora za milost gospodara koji poput trbuhozborca izgovara „Pokloniću ti svoje dragoceno govno.“ Na ovom mestu ću vas rado podsetiti na rad grupe Škart iz devedesetih Tvoje govno tvoja odgovornost koji sa ovim slučajem itekako dobija na aktuelnosti.
U nekom smislu ponuda Trampu da prihvati Ameriku znači da mu u njegovu (Belu) kuću, makar i simbolički mogu nahrupiti isključeni elementi, crni emigranti. Jedini zid koji u ovom smislu on može podići je samo zid ćutanja.
Najzad, da se vratim na uvodni deo teksta. Ono što je veoma specifično i izuzetno u epilogu rada Amerika je to što on kombinuje sve tri pomenute strategije. Nastupa iz društveno prihvatljive pozicije etabliranog umetnika i vrhunske institucije. Sa druge strane, uvodeći isključeni element u orbitu prihvatljivog univerzuma, u ovom slučaju u dijalog sa predsednikom, izaziva i pruža otpor. A izostajanje odgovora sa vrha na ponudu Nensi Spektor ukazuje na granice univerzuma umetnosti koje su uspostavili dispozitivi moći. Tako utelovljuje potencijal umetničkog dela da probije barijere koje su mu postavljene, da pruža otpor i možda generiše promenu.
