Sa “digitalnim obrtom” pojavljuje se i algoritamska moć, koja se, u duhu fukoovskih analiza, nastavlja na onu liniju koja započinje još sa suverenskom moći, da bi preko disciplinarne, dospela do bio-moći. Nastajanje ove nove moći ne poništava prethodno uspostavljene moći, kao što su disciplinarna ili bio-moć, na-protiv, ta nova moć je komplementarna sa njima. Fokus ove nove moći pre svega je na kolonizaciji budućnosti, a njeni prvi obrisi se mogu ocrtati barem u dve ravni, kako unutar aktuelnih tako i u domenu čistih događaja.
Promena koja je nastupila ili, pre bi se moglo reći, dodatno ubrzala sa krizom u 2008, upućuje na pojavu novih sila koje počinju da preoblikuju, kako naše razumevanje sveta, tako i sam svet. Utoliko se normalizuje upotreba onih određenja koja su neki teoretičari (U. Beck, Z. Bauman) nazvali “zombi pojmovima”, dakle, onima koji su u isto vreme i živi i mrtvi. Metafore koje se koriste preuzete su iz novih tehnologija koje na početku XXI veka ocrtavaju sve jasniju razliku u odnosu na tehnologije iz prethodnih razdoblja, posebno XX veka. Semantička praznina koja nastaje sa ovim ubrzanjem nastoji se premostiti kombinacijom zombi pojmova i novoih tehnoloških metafora, kako bi se ocrtala promena u odnosima sila. Tako zombi pojmovi održavaju sponu sa prošlim, dok nove metafore pokušavaju ocrtati ono buduće, neznajući tačno šta nastaje i kakve će konsekvence nastati sa pojavom novih sila. Ako su mislioci devetnaestog veka uzimali parnu mašinu kao analogiju u najrazličitijim registrima, u čijoj osnovi je ideja da sadržaji pod pritiskom eksplodiraju (Marksova ideja revolucije ili Frojdova o potisnutim željama), onda nije čudno što u dvadesetprvom veku preferiramo metafore povezane sa kompjuterima kao mašinama treće generacije. Pojava novih sila zadobija različita određenja, od digitalnog kapitalizma i postkapitalizma do društva kontrole, što svedoči o tome da je novi, kompleksni svet neophodno sagledati sa različitih tačaka posmatranja.
Sa pojavom novih tehnologija asimetrični odnos između diskurzivnih i ne-diskurzivnih formacija, barem onih kako ih je odredio Mišel Fuko, počinje da se menja. Ako je hegemonija diskurzivnih formacija ono što karakteriše arborescentnu logiku kulture pisma, onda se, od vremena benjaminovske tehničke reprodukcije, ova dominacija počinje nezaustavljivo raspadati. Sa novim tehnologijama dvadesetprvog veka, taj proces se ubrzava tako da se težište izmešta na info-ekrane, gde su diskurzivne formacije samo poseban slučaj različitih ekranskih renderovanja — najčešće u funkciji umreženih slika kao paradigmom novih očiglednosti.
Sve veća dominacija ne-diskurzivnih formacija najavljuje novu vrstu sklopova gde se ukrštaju aktuelno i virtuelno, stvari i hibridni tehno-digital entiteti, gde se ono hajdegerovsko tehne sve manje može odvojiti od digitalnog. Tehno-digital ocrtava obrise novih sila koje se pojavljuju unutar različitih registara kapitalističke mašine: to su sile koja razaraju postojeće dispozitive i najavljuju nastanak drugačijih hobridnih sklopova. Ovi sklopovi obuhvataju kako pojedine teritorijalnosti tako i segmente sajber-prostora, potvrđujući da je preplitanje aktuelnog i virtuelnog sledeći korak u konstituisanju dominantne realnosti. Priroda ovih sklopova se kreće od najfantastičnijih fašističkih zatvaranja do tehno-utopija otvorenih i nesputanih povezivanja. Sa tehno-digitalnim obrtom stvaraju se realni uslovi za upad virtuelnog u dominantnu realnost čije se aktuelizovanje u nekom stanju stvari teško može anticipirati. Pored ove tehno-digitalne, tu je sila ubrzanja na koju je ukazivao još Paul Virilio, sa svojom dromologijom, koja zajedno sa “velikim ubrzanjem” zadobija nove, planetarne oblike, kako u ravni sistema zemlje tako i unutar društvenih mašina. Sa ovim ubrzanjem svet od komplikovane mašinerije kasnog kapitalizma, prerasta u kompleksni svet sačinjen od klastera različitih mreža. Upravo unutar ovog kompleksnog sveta čestice virtuelnih potencijala počinju da probijaju u realno kasnog kapitalizma preoblikujući ga na nepredvidive načine. Ono što počinje da dominira u ovom svetu jeste algoritam straha, koji se od Baumanovog fluidnog straha razlikuje po tome što, prema predviđanjima, neumitno, u skorijoj budućnosti, preti da izmakne svakoj ljudskoj kontroli.
Klasična definicija Roberta Kowalskog: “Algorithm = Logic + Control” (1979), asocira na delezovsko društvo kontrole gde bi u kompleksnom svetu poznog kapitalizma “sve” trebalo biti digitalizovano, pa samim tim i kompjuterabilno, što vodi nastanku algoritamske moći. U “Postskriptu” odnosno delu koje se bavi “programom”, Deleuze skreće pažnju na to kako će čitava aktivnost unutar različitih zajednica biti kontrolisana od strane kompjutera, tačnije, kompjuteri će zahvaljujući algoritmima određivati podizanje ili spuštanje različitih barijera, odnosno stepen zatvorenosti neke dividue. Algoritmi će tako određivati stepen univerzalne modulacije na osnovu rekonstrukcije prošlog i anticipacije budućeg ponašanja ili pozicije bilo “kog elementa unutar nekog otvorenog okruženja u bilo kom datom trenutku (bilo životinje u rezervatu ili ljudskog bića u korporaciji, snabdevenih elektronskom ogrlicom)…” (Delez 2015: 224) Ono iz čega nastaje društvo kontrole svakako je moć kompjuterizacije, te nove tehno-racionalnosti zasnovane na algoritmima kao osnovnim obrascima događaja. Ova se tehno-racionalnost uspostavlja kao nešto izvan ideologije i partikularnih interesa različitih interesnih grupa pokazujući da sledi neupitni algoritamski obrazac logika + kontrola. Istovremeno se pojavljuje takva slika mišljenja koja sve događaje nastoji da svede na stanja stvari i algoritme koji sve aktuelne zgode svode na nešto proračunjljivo i predvidivo unutar određenog horizonta događaja. Na drugoj strani, sa upadom virtuelnih čestica događaja, odnosno potencijala u dominantnu realnost, momenat predvidivosti se stavlja u prvi plan. Kontrola i jeste upravo to: predvideti koji se potencijali mogu aktuelizovati u dominantnoj realnosti i koje su posledice toga. Njen osnovni zadatak je kontrolisati upade virtuelnog u realno kako bi se sprečilo destabilizovanje dominantne realnosti koja nastaje kao efekat usklađivanja različitih režima rada kapitalističkog sistema. Utoliko je težište na predviđanju i anticipaciji dvostruko: na jednoj strani, ono je uslovljeno trenutnim reakcijama na neočekivane upade, a na drugoj, ono nastoji da utiče na dijagramske odnose sila čime se determinišu same vidljivosti i izrecivosti, pa samim tim i smisao događaja, unutar neke istorijske formacije ili pojedinih ravni (lejera) unutar njih.
Sa pojavom tehno-digitalnog nova sila kompjuterizacije — koja se zasniva na logici algoritma nezaustavljivo se uspostavlja kao dominantna — gotovo da prerasta u novu religiju. Ono što se naziva algoritamskom kulturom pomera težište na predvidivost tako što, zahvaljujući prepoznavanju obrazaca (patterns) koji se ocrtavaju analizom velikog broja podataka (Big Data), nastoji da kolonizuje budućnost. Čini se da se u ovoj poznoj fazi kapitalizma ova kolonizacija vrši gotovo isključivo u ime manjine, onih 1% koji kontrolišu najveći deo celokupnog bogatstva planete. Kolonizacija budućnosti se oslanja na takve algoritme koji predviđaju, anticipiraju ili strukturiraju pojedine segmente ili čitave nizove budućih događaja. Oni su neodvojiv, ili čak presudni, momenat za bilo koju vrstu investicija u najrazličitijim registrima, koje svojom distribucijom investicionog kapitala, koliko stvarnog toliko i simboličkog, nastoje da utiču na budući raspored sila. Fantazam o globalnom investicionom kapitalu koji “slobodno” cirkuliše oko planete, čekajući “prave ideje” da se negde prizemlji i tako “oplodi”, maskiran ovakvim i sličnim erotskim metaforama, previđa da se procena dobrih ideja vrši u skladu sa interesima onih koji iz ugla vlastitog profita ocrtavaju obri-se budućnosti. Ideje čija bi realizacija dovela u pitanje rad postojeće kapitalističke mašine u skladu sa različitim strategijama apropriacije i “normalizacije”, bivaju odbačene kao one koje se podvode pod klasu anomalija (neozbiljno, nenormalno i sl.). Apropriacijska umetnost tek cinično ocrtava funkcionisanje samog sistema, koji je spreman da u svakom trenutku “isplati” odštetu za povredu autorskih prava, pokazujući da to sve više postaje deo advertajzinga čitavog projekta. Otuda su neprekidni “copyright ratovi” između velikih korporacija tek konstitutivni momenat brisanja granice između rata i mira koje započinje sa 9/11 i ratom protiv terorizma. Investicioni kapital kolonizuje budućnost, tako što se poput čarobnjakovog šegrta igra dijagramom sila koji predhodi svakoj reprezentaciji, iz čijih odnosa se određuju vidljivosti i izrecivosti neke epohe. Sa uspostavljanjem nove tehno-racionalnosti algoritamske kulture, ne samo da se religija i umetnost marginalizuju, već se, kako ističe Ian Bogost, grade nove katedrale kompjuterizacije.
Kao što se u filmu Minority Report sprečavaju neki budući zločini, što bi iz holivudske tačke gledišta svakako trebalo da ima pozitivnu konotaciju, tako i u svakom od registara kapitalističke mašine biva moguće sprečiti, onemogućiti, minimalizovati bilo kakvo kretanje koje nije u funkciji kapitala. Ono što u Spilbergovom filmu obavljaju “vidovite” devojčice, to u realnosti poznog kapitalizma preuzimaju algoritmi, čija je osnovna funkcija da kontrolišu i utiču na odvijanje nekog sleda događaja. To što se pojavljuje u Spilbergovom filmu, zapravo je nekontrolisani upad virtuelnih čestica događaja, koje se kao potencijali mogu aktuelizovati unutar nekog stanja stvari. Policija budućnosti bori se sa virtuelnim česticama događaja, potencijalima koji se u svakom trenutku mogu aktuelizovati u nekom zločinu. Problem je u tome što se, unutar postojećeg režima rada kapitalističke mašine, ovakve čestice pojavljuju samo kao nešto negativno. Na neki način se sugeriše da svaki upad virtuelnog u aktuelno destabilizuje “normalni poredak” i stabilno stanje stvari, pri čemu se previđa da je to “normalno” samo, kako bi to rekao Adorno, “apologija postojećeg”.
Kada neko provincijalno policijsko odeljenje primeni jedan od ovih algoritama realizovanih u različitim analitičkim programima (precrime police unit), onda statistika na kojoj se njihova intervencija zasniva previđa trivijalnu činjenicu da se unutar društvene mašine gotovo ništa nije promenilo. U takvim okolnostima će isti “kriminalni” subjekti reagovati na očekivani način tako da se obrasci ponavljaju prema logici svakodnevnog opstanka, što se oslanja na onu animalnu komponentu kod racionalne životine (animal racionale). Tako i oni “beznačajni”, onih gotovo dve milijarde koji, kako Badju primećuje, nisu vredni postojanja jer nisu ni proizvođači ni potrošači, imaju svoje algoritme kako bi rešili problem, u ovom slučaju, golog opstanka. Ovi algoritmi neprekidno detektuju pukotine unutar sistema, bez ikakvog programa promene, oni su tek obrisi agambenovskog “golog života”, koji niti hoće, niti može da destabilizuje sistem.
Upravo se u delovanju ovog “precrime police unita” izoštravaju obrisi onoga što se naziva “algoritamskom kulturom”, u kojoj se efekti tehno-digitala kao nove tehno-racionalnosti, prepoznaju u svakodnevnom životu. Algoritam je, kako navodi Andrew Goffey, “objedinjujući koncept svih aktivnosti na kojima je kompjuterski naučnik angažovan”. (Fuller 2008: 15) To je, zapravo, opis metoda zahvaljujući kojem neki zadatak može biti ostvaren. U tom smislu, algoritam je fundamentalni entitet sa kojim kompjuterski naučnik operiše, koji je nezavistan od programskog jezika ili mašina koje izvršavaju programe sastavljene iz ovih algoritama. Algoritam je apstrakcija koja ima autonomnu egzistenciju nezavisnu od njegovog otelovljenja u određenom programskom jeziku za određenu mašinsku arhitekturu. Za Alena Turinga algoritam je, shvaćen kao delotvorni proces za rešavanje problema, samo skup instrukcija pohranjen u računskoj mašini kako bi se rešio neki problem. Bez algoritma tako ne bi bilo ni kompjuterizacije. Algoritmi imaju problematičan odnos prema materijalnoj realnosti. Kako napominje Robert Rosen, sa algoritmima dolazimo u iskušenje da jednu formalnu proceduru ekstrapoliramo na materijalne procese. Ovakvo iskušenje implicira konfuziju između matematike algoritma i fizike realnih procesa. Iz ovakvog pristupa nastaju različite spekulacije koje polaze od pretpostavki da je sam univerzum jedan ogromni kompjuter. Upravo spoj logike i kontrole naglašava vezu između algoritma i delovanja. Konstrukcija algoritma kao precizno kontrolisane serije koraka u izvršavanju nekog zadatka jasna je indikacija onoga što bi se moglo nazvati pragmatičnom dimenzijom programiranja. Ova pragmatična dimenzija algoritma otvara slične probleme kao što je to slučaj sa lingvistikom i činjenicom da reči čine stvari, tj. da se nešto dogodi. Zbog toga što pragmatika povezuje jezik sa spoljašnjim faktorima, nemoguće je konceptualizovati jezik kao samodovoljan i u sebi zatvoreni sistem.
Goffeyi ističe da je koncept algoritma blizak Fukoovim iskazima koje nije moguće svesti na sintaktičke ili semantičke odlike jezika, jer oni uključuju i način na koji se istorijski uslovi ostvaruju unutar pojedinačnih delovanja. U fukoovskom pristupu, govoriti znači činiti nešto što se razlikuje, ne samo od izražavanja toga šta neko misli ili prevođenja nečega šta neko zna, već isto tako i od igranja sa strukturom jezika. Moglo bi se tako reći da je način na koji operišu algoritmi transverzalan, jer oni deluju na sebe same, na mašine i na ljude. Ukoliko se algoritam razumeva kao fukoovski iskaz, onda se u velikoj meri problematizuje i destabilizuje njegovo postojanje unutar dihotomija čisto/primenjeno ili teorija/praksa koja se uspostavlja sa razlikom između kompjuterske nauke i softverskog inžinjeringa. Upravo stoga što razvoj algoritma zahteva nivo formalne apstrakcije, koji onda dopušta da algoritam bude primenjen na druge vrste sadržaja, ne znači da smo iscrpli sve što je potrebno da znamo da bi smo razumeli procese čiji su oni deo. Delezovski rečeno, problem sa čisto formalnim konceptom algoritma kao jedne apstraktne mašine nije u tome što je apstraktna, već naprotiv, što nije dovoljno apstraktna. Moglo bi se reći da nije moguće razumeti mesto algoritma u procesu koji prevazilazi mašinsko i ljudsko.
Kompjuteri postaju “stvar” čiji se učinci, gotovo neosetno normalizuju u našoj svakodnevici, a upravo ta normalizacija predstavlja polazište po kojem je moguće govoriti o “algoritamskoj kulturi”. Najčešće se polazi od konstatacije da su algoritmi svuda oko nas, da već dominiraju berzama, komponuju muziku, voze kola, pišu, i sl. Za Yuval Noah Hararia “algoritam” je nesumnjivo jedan od najvažnijih pojmova u savremenom svetu koji će dominirati u dvadesetprvom veku. Ukoliko želimo da razumemo naš život i našu budućnost, neophodno je načiniti velike napore da bi se razumelo šta je algoritam. Algoritam se najčešće određuje kao “metodološki skup koraka koji se može koristiti kod izračunavanja, rešavanja problema i donošenja odluka”. (Harari 2018: 110) Algoritam nije određeni proračun, već metod koji se sledi kod nekog proračuna. Kao jedan od kompleksnijih primera algoritma često se navode recepti za kuvanje, gde je moguće slediti isti algoritam desetine puta, svaki put pomalo menjati neku komponentu i tako dobiti donekle različito jelo, ali algoritam ostaje isti. Poslednjih godina biolozi su došli do zaključka da je čovek takođe algoritam, daleko komplikovaniji od automatskih mašina, ali bez sumnje ipak algoritam. Ljudi su algoritmi koji produkuju vlastite kopije, dok su senzacije, emocije i misli algoritmi koji kontrolišu ljudski rad. Moglo bi se reći da je opstanak bilo koje vrste neodvojiv od proračuna verovatnoće. Harari analizira primer jednog majmuna, odnosno, verovatnoće da će umreti od gladi ako se ne dokopa banana, nasuprot verovatnoći da će ga neki predator uhvatiti na putu ka hrani. Da bi rešio ovaj problem, majmun mora uzeti u obzir ogroman broj podataka. Nagrada za korektan proračun je sam opstanak. Tako će plašljivi majmun koji precenjuje opasnosti umreti od gladi, dok će brzopleti majmun, koji podcenjuje opasnosti biti plen predatora i u oba slučaja geni (plašljivi ili brzopleti) neće biti preneti na sledeću generaciju. Ovi algoritmi su, zahvaljujući prirodnoj selekciji, konstantno podvrgnuti kontroli kvaliteta tako da samo životinje koje korektno proračunavaju verovatnoće opstaju. Postavlja se pitanje kako (ili čime) životinja proračunava verovatnoće? Pa upravo tako što je čitavo njeno telo kalkulator, jer ono što se naziva senzacijama i emocijama u stvari su algoritmi.
Ovakav pristup moglo bi se reći da se nadovezuje na istraživanja Leslie Valianta koji polazi od toga da se evolucija može razumeti od samog nastanka života kao dominantna sila na zemlji koja je unutar svih životnih formi bila sila kompjuterizacije. Ova kompjuterizacija je bila slaba u poređenju sa današnjim kompjuterima, ali izuzetno dobra u onome što se naziva adaptacija. Kompjuterizacija koju Valiant naziva “ekoritmom”, odnosno, algoritmom koji svoju moć dobija učeći od bilo kog okruženja u kojem se nastanjuje, kao i od njihove sposobnosti da se efikasno ponašaju u odnosu na tu okolinu. Da bi se ovo razumelo, potrebno je Turingovo razumevanje kompjuterizacije pročistiti kako bi se došlo do partikularnih fenomena učenja, adaptacije i evolucije.
Kritiku koncepta algoritma (The Cathedral of Computation) Ian Bogost započinje time što traži od čitaoca da izvede jednu vežbu tako da svaki put kada čuje da neko govori o algoritmu taj termin zameni sa “Bogom” i razmisli da li se značenje promenilo. Sledeći liniju koja započinje sa “Dijalektikom prosvetiteljstva”, Bogost napominje da prosvetiteljske ideje počinju da se preokreću u svoje suprotnosti. Nauka i tehnologija postaju toliko prožete i zakrivljene, da se preokreću u novi tip teologije. Obožavanje algoritma svakako nije jedini primer teološkog preokretanja prosvetiteljstva. Međutim, algoritam zauzima posebno mesto u novom tehnološkom hramu zbog toga što su kompjuteri postali naši omiljeni idoli. Uobičajena je tvrdnja zagovornika algoritamske kulture da je softver primarna struktura savremenog društva. Svaka nova tehnologija nudi sveže metafore, pa je utoliko algoritam samo posebna verzija mašinske metafore, one koja upućuje na određenu vrstu mašina (kompjutere) i poseban način operisanja (korak po korak procedura za kalkulaciju). Baš zbog toga što ostaje nevidljiv, omogućeno nam je da za algoritam izmislimo transcedentalni ideal. Ali, kao što nam mašinska metafora daje iskrivljeni pogleda na automatizovanu proizvodnju kao primarnog pokretača, tako nam i algoritamska metafora daje iskrivljeni, teološki pogled delovanja kompjutera.
Međutim, čim se na algoritme pogleda pažljivije, nestaje onaj mit o jedinstvenoj jednostavnosti i kompjuterskoj čistoći algoritama. Slično se može reći i za date (podatke), materijale na kojima operišu algoritmi. Date su teologizovane isto toliko koliko i algoritmi, posebno “big data”, čiji bi naziv trebalo da uzdigne informacije na nivo nebeskog beskraja. Bogost nastoji da istakne da ne treba gubiti iz vida da se radi o sklopovima fizičkih, virtuelnih, kompjuterskih i ne-kompjuterskih stvari — elektriciteta, centara podataka, servera, erkondišna, osoblja obezbeđenja, finansijskog tržišta i sl. — i da nije moguće neki kompjuterski sistem posmatrati kao isključivo algoritamski. To stoga nije nikakva algoritamska kultura, već kultura. Šta su zapravo algoritmi, ako nisu bogovi? Kao i sve metafore, algoritmi su simplifikacije ili distorzije, oni su karikature. Oni kompleksni sistem sveta sažimaju u proces koji zahvata samo neke delove logike čitavog sistema dok poništava ostale. Koncepti kao “algoritam” prerastaju u žargon jer deluju kao zamena kompleksnih sistema jednostavnim, pojedinačnim. Tako se algoritamska kultura i kompjuterizacija tretira pre teološki nego naučno ili kulturno. Ne treba nam takva algoritamska kultura, posebno ako ta fraza samo uzdiže korporacijsku, kompjutersku teokraciju, već kultura sa kompjuterima kao konstitutivnim momentom. Uprkos različitim kritikama, sa razvojem umreženog društva nezaustavljivo dolazi do radikalnog topološkog okreta. Poslednjih godina, ispod površine veba (www), nastaju gigantski data-centri koji prerastaju u monopoliste kolektivnih podataka. U tom slučaju, ako je mreža prostor protoka otvorenih informacija, onda su ovi data-centri mesta akomulacije ne samo metapodataka, informacija o informacijama, već i koncentratori algoritamske moći. Sa pojavom ovih dominantnih čvorišta moći pojavljuju se i novi oblici algoritamskog upravljanja, koji se nadovezuju na onu fukoovsku “opštu tehniku upravljanja ljudima”. Ako sajberprostor Williama Gibsona liči na “beskrani pejzaž podataka” (datascape) onda su unutar njega blokovi podataka zamenjeni trodimenzionalnim objektima (zgradama) kako bi bila moguća kolonizacija ovog apstraktnog prostora. To je, ujedno, preduslov svakog nastojanja da se dođe do proširenja uma. Kada gledaju u ovaj “pejzaž podataka”, algoritmi prepoznaju obrasce i detektuju anomalije. Matteo Pasquinelli smatra da bi se, polažeći od ovakvih uvida, moglo govoriti o “algoritamskoj viziji”, čiji je osnovni koncept upravo prepoznavanje obrazaca i detektovanje anomalija. Ta dva epistemološka pola ili alata, zapravo su dve strane istog novčića — algoritamskog upravljanja. Neočekivana anomalija može biti detektovana samo na osnovu regularnih obrazaca, kao što se obrasci pojavljuju samo zahvaljujući nivelisanju divergentnih tendencija. Algoritamska vizija se suočava sa mnogim teškoćama zbog toga što ograničenja kompjuterizacije dovode do toga da se primena algoritama vrši na simplifikovanim i ograničenim skupovima podataka. Takođe, zbog primene različitih matematičkih modela, dobijeni rezultati mogu značajno da variraju. Najzad, algoritmi često utiču na samo polje na kome se primenjuju njihove operacije. Osim toga, algoritamsko upravljanje je izloženo konstantnom riziku od apofinije, paranoidnom prepoznavanju i arbitrarnoj konstrukciji političkih obrazaca na globalnom nivou. Apofinija nastaje kada dođe do viđenja obrazaca ili veza između nasumičnih besmislenih data u najrazličitijim kontekstima: od kocke do paranormalnih fenomena. Algoritamska apofinija se ne tiče samo pogrešnih prepoznavanja i značenja dobijenih iz besmislenih data, već isto tako i mogućeg oblikovanja budućnosti iz besmislene sadašnjosti.
U svom traganju za objektivnošću, sigurnošću i izvesnošću, algoritamsko upravljanje, kako pokazuje Antoinette Rouvroy, želi da maksimalno redukuje remetilačke efekte flukseva. Ono nastoji da ukloni ili zaobiđe tri glavna izvora neizvesnosti: subjektivnost, selektivnost i virtualnost. U skorijoj budućnosti, evaluacija pojedinca biće zamenjena algoritmom. Subjekt će biti zaobiđen, jer će individua biti kategorizovana na osnovu sirovih podataka (raw data) koji za nju nemaju nikakvo značenje, ali ocrtavaju njen profil. Isto tako, uklanjanje selektivnosti pretpostavlja da će sve biti iscrpno zabeleženo i samim tim “savršeno” demokratski. Rukovanje velikim bazama podataka znači da se sve može uzeti u obzir, ali isto tako da bi se izgradio neki profil ili obrazac neohodan je i šum, jer je sve potencijalno korisno ili može biti uzeto u obzir.
Algoritamska moć, pre svega, nastoji da kolonizuje budućnost, pa je utoliko “cilj algoritamskog upravljanja” okrenut nerealizovanom delu budućnosti, odnosno, aktuelizacija virtualnog. Big data ideologija pretpostavlja da sve možemo predvideti pa utoliko algoritamska moć ne nastoji da pripitomi virtelno, već da neutralizuje njene efekte. Moglo bi se reći da se algoritamska moć ostvaruje kao “davanje sebi za pravo” da se deluje u ravni potencijala, koje ne treba izjednačavati sa prevencijom. Algoritamsko upravljanje se ne odnosi na ravan mogućnosti i uzročnosti unutar nekog aktuelnog stanja stvari. Ono deluje unutar informacijskog i fizičkog okruženja tako da se određene stvari mogu ili ne mogu realizovati, odnosno, potencijali (virtuelne čestice događaja) nekog čistog događaja mogu se ali i ne moraju aktuelizovati u nekom stanju stvari. U ovako proširenoj realnosti sve postaje aktuelno, mada izmiče uobičajenim prezentacijama ili detektovanjima unutar aktuelnih događaja.
Ova aktuelizacija virtuelnog nastaje tako što se u ocrtavanju nekog profila ili obrasca unapred računa na postojanje onoga što egzistira u virtuelnom kodu. Individue se tretiraju kao da su odvojene od svojih potencijala. To znači da one ne mogu da se odupru aktuelizovanju onoga za šta su sposobne, niti imaju bilo kakvu mogućnost da ne budu subjekti onoga za šta postoji velika verovatnoća da će biti aktuelizovano. Kod ovakvog pristupa, razlika između aktuelnosti i specifičnih potencijala neke individue je fundamentalna. Problem je što su upravo ovi specifični potencijali objekat analize algoritamskog upravljanja za koje još nema pravne zaštite. Tako je nedavno potencijalni prestupnik, mada još nije počinio nikakav zločin, osuđen na osnovu precrime algoritma koji je primenjen na njemu. Advokati odbrane nisu mogli da dobiju uvid u rad ovog analitičkog programa s obzirom da privatna kompanija, ne samo što ima copyright na taj algoritam, već i sam algoritam spada u njene poslovne tajne. Sve veća primena algoritama u državnim aparatima u svom tehno-racionalizmu, kao da ponovo otvara jedan digitalni kafkijanski svet, u kome neko može biti osuđen na osnovu algoritma koji računa sa njegovim potencijalima i u čije funkcionisanje nije u stanju da pronikne.
Koncept algoritma je neodvojiv od strukture podataka, čak bi se moglo reći da je dinstinkcija između njih samo formalna. Da bi algoritmi bili operativni, fundamentalna je pretpostavka da strukturisani podaci (date) stvarno postoje. Ova pretpostavka upućuje na kritičnu operaciju prevođenja koja se zahteva kako bi neki problem bio prilagođen za neki program (software). Ovu operaciju prevođenja moguće je razumeti kao utelovljujuću transformaciju, onu gde se stvari, akcije ili procese beleže i tako transformišu u informacije, čime se fundamentalno menja njihov status. Na drugoj strani, za razliku od kompjuterizacije i digitalizacije, algoritamski proces je moguće razumeti kao čin visokog nivoa apstrakcije. Mada se često izjednačava sa racionalizmom, determinizmom ili formalizmom, taj visoki nivo apstrakcije za Kostasa Terzidisa bliži je onoj vrsti kvaliteta koja izmiče uobičajenom opsegu percepcije. Shvaćen kao kvalitet koji je nesvodiv na vremenska i prostorna određenja, algoritam nalikuje delezovskim apstraktnim mašinama. Zbog toga “algoritamske strukture” predstavljaju apstraktne obrasce koji nisu nužno povezani sa iskustvom ili percepcijom, kao što isto tako ni vidljive učinke algoritama ne treba izjednačavati sa procesima koji su ih stvorili.
Moglo bi se reći da ovi procesi transformacije i apstrakcije donekle korenspondiraju sa onom delezovskom razlikom između aktuelnog i čistog događaja. U ovakvom pristupu algoritmi se pojavljuju u dve ravni, prva se odnosi na neki aktuelizovani događaj, odnosno zgodu, a druga na čisti događaj, plan konzistencije gde deluju različite apstraktne mašine. Upravo apstraktne mašine mogu da utiču na odnose sila, odnosno, da destabilizuju i promene uspostavljeni dijagram sila. Plan konzistencije čistog dogadjaja treba razlikovati od naučnog plana organizacije nekog stanja stvari, koji od prosvetiteljske racionalnosti vodi do savremenih algoritama. Tako se na planu konzistencije radi o klasteru mnogih, mada još neaktuelizovanih algoritama, odnosno o apstraktnoj mašini koja ih tretira kao potencijale koji se iz virtuelnog mogu aktuelizovati u nekom događaju.
Za Deleza i Gatarija apstraktne mašine ne postoje u smislu platonskih, transcendentnih i univerzalnih, večnih ideja. Naprotiv, one deluju u konkretnim sklopovima. One dekodiraju i deteritorijalizuju pa tako i otvaraju različite teritorijalne sklopove prema nečem drugom, prema drugom tipu sklopova, i utoliko su konstitutivni momenat postajanja. Apstraktne mašine su uvek singularne i imanentne. To što ne poznaju forme i supstancije čini ih apstraktnim, a što je u strogom smislu sam koncept mašine, jer mašine nadmašuju svaku mehaniku. “Apstraktne su mašine sastavljene od neformiranih materija i neformalnih funkcija. Svaka apstraktna mašina je konsolidovani skup materija-funkcija (filum i dijagram).” (Deleuze/Gattari 2013: 579) S obzirom da je apstraktna mašina dijagram, odnosno, slepa mašinerija koja omogućava da se vidi i govori, i koja prethodi svakom vidljivom i izrecivom, ona i jeste najviši nivo apstrakcije. Delezovski dijagram nije mašina reprezentacije, već mašinerija koja proizvodi novi tip stvarnosti, novi model istine. Dijagrami ne mogu biti predmet istorije, već proizvode istoriju tako što rasturaju prethodne realitete i značenja. Zbog toga u istoriji ima onoliko dijagrama koliko ima društvenih polja. Tako dijagram, koji se stabilizuje na početku dvadesetprvog veka, uspostavlja novu algoritamsku moć sa kojom se pojavljuju i nove tehno-digitalne sile koje preuzimaju dominaciju.
Moglo bi se reći da fokusiranje na “algoritam” i njegovu gotovo teološku dimenziju nije samo simptom pojave novih sila i promene njihovog odnosa, već isto tako i novih mogućnosti da se utiče na njih. U tom smislu postkapitalizam ili digitalni kapitalizam možemo razumeti kao verovanje da će se zahvaljujući manipulaciji algoritmima visokog nivoa apstrakcije, o kojima govori Terzidis, mnogo lakše i jednostavnije uticati na buduće dijagrame odnosa sila, pa samim tim i na vidljivo i izrecivo. Upravo u ovakvoj kolonizaciji budućnosti može se videti da je cilj algoritamskog upravljanja nerealizovani deo budućnosti, tačnije kontrolisanje u kojoj meri virtualne čestice događaja, kao potencijali, mogu ili ne mogu da se aktuelizuju u nekom događaju koji je u funkciji kapitala. Dakako, ovo aktuelizovanje se može videti u promeni odnosa sila koje se bore za dominaciju, čiji se krajnji efekat može realizovati unutar različitih registara kapitalističke mašine. Sa globalizacijom postaje vidljivo da stepen realizacije nekog dijagrama nije isti u različitim društvenim mašinama, tako da se isti algoritmi niti realizuju na istim “programskim jezicima”, a još manje na istim “hardverima” (kompjuterima). “Digital divide” zadobija nove obrise, tako što “normalizuje” onakve odnose sila koje su u funkciji algoritamske moći, a što se predstavlja kao kolateralni efekat nejednakog stepena realizacije nekog dijagrama. Iz ove nejednakosti stepena realizacije, nastaje asimetrija koja neprekidno i nanovo uspostavlja odnose moći koji se maskiraju na bezbrojne načine, kako bi marginalizovale bilo kakve tačke otpora. Ono što probija, od serija poput različitih “kula od karata” do mnogih “vukova sa Volstirita” samo je potvrda da dominantnu stvarnost, u njenoj “banalnosti zla”, više nije moguće pred-staviti. Glupost i pohlepa su posebni vidovi zatvaranja, koje reaktivne sile, rezonirajući u mnogim sklopovima, mogu dovesti da same ivice globalne katastrofe.
Nema nikakve sumnje da su opaske koje mnogi kritičari upućuju pomodnim metaforama koje se oslanjaju na najnovija tehnološka dostignuća ono što neprekidno upozorava na opasnost od adornovskoga “žargona autentičnosti”. Ali, uprkos tome sa metaforama algoritma i kompjuterizacije pojavljuje se jedan novi momenat, gde upad virtuelnog u realno najavljuje kolonizaciju budućnosti u funkciji algoritamske moći. Retrogradne neokonzervativne tendencije na početku dvadesetprvog veka samo su neizbežna reakcija na promenu sveta, koja se sa “velikim ubrzanjem” čini nezaustavljivim i ireverzibilnim u svakom pogledu. Različita zatvaranja i izolacije (fašističke reteritorijalizacije) samo su nemogućnost da se razume promena koja rastura prethodne realitete i značenja i tako pokazuje unutrašnje granice kapitalističkog sistema. Upad virtuelnih čestica događaja nema ni pozitivan ni negativan predznak, i kao svaki algoritam događaja zavisi od sile koja ga prisvaja, a koja može biti aktivna ili reaktivna, progresivna ili retrogradna. Ali to nije nikada jednoznačno prisvajanje. Naprotiv, iz neprekidne borbe sila svaki entitet menja i svoj smisao, mafija prelazi u terorizam, vernik u fundamentalistu, autoritet u fašistu i vice versa.
U tom smislu, nastajuće društvo kontrole prevazilazi nadziranje u realnom vremenu koje se pojavljuje sa novim tehnologijama, gde kao u holivudskim filmovima, dronovi različitih veličina i oblika (ptice, insekti i sl.) prenose u neki od “centara moći” bezbrojne podatke. To više nije stvar prisluškivanja i ucena, kako bi se obavio neki posao. Algoritamskim upravljanjem bliži smo spilbergovskom “Minority Reportu”, gde kolonizacija budućnosti u najrazličitijim registrima, određuje stepene realizacije nekog dijagrama, pa samim tim u kolikoj meri je omogućeno da se vidi i govori. Radi se, pre svega, o uticaju koji se još od fukoovskih dispozitiva, tiče kontrole događaja, odnosno intervencije u odnosima sila, njihovim aktivnim i reaktivnim odnosima nadvladavanja i dominacije. Ono što se nastoji da se postigne je usmeravanje diskurzivnih i ne-diskurzivnih formacija kroz neki odnos sila, pa samim ti i vidljivosti i očiglednosti neke epohe i istorijske formacije. Za društvo kontrole, čiju okosnicu čini algoritamska moć, epoha nam više nije data samo pukim sticajem povesnih i istorijskih okolnosti. Naprotiv, ona u velikoj meri može biti oblikovana kroz različite politike vidljivosti, koje određuju koji će algoritmi, pa samim tim i događaji, biti aktuelizovani unutar neke buduće istorijske formacije.
Literatura
Žil Delez, “Postskriptum o društvima kontrole”, Pregovori 1972-1990, Kapros, Novi Sad 2015.
Gilles Deleuze i Felix Gatari, Tisuću platoa, Sandorf & Mizantrop, Zagreb 2013.
Software studies: a lexicon, (ed.) Matthew Fuller, Leonardo books, The MIT Press, Cambridge, Massachusetts London, 2008.
Yuval Noah Harari, Homo Deus: Kratka istorija sutrašnjice, Laguna, Beograd 2018.
Leslie Valiant, Probably Approximately Correct: Nature’s Algorithms for Learning and Prospering in a Complex World, Basic Books 2014.
Matteo Pasquinelli, Anomaly Detection: The Mathematization of the Abnormal in the Metadata Society, Berlin 2015.
Pasquinelli, Matteo. Alleys of Your Mind: Augmented Intelligence and Its Traumas. meson press eG, 2015.
Antoinette Rouvroy, Bernard Stiegler, “The Digital Regime of Truth: From the Algorithmic Governmentality to a New Rule of Law”, La Deleuziana – Online Journal of Philosophy, No. 3, 2016, 10.
Domingos, Pedro. The Master Algorithm: How the Quest for the Ultimate Learning Machine Will Remake Our World. Basic Books, 2015.
Dormehl, Luke. The Formula: How Algorithms Solve All Our Problems. And Create More. TarcherPerigee, 2015.
MacCormick, John. Nine Algorithms That Changed the Future: The Ingenious Ideas That Drive Today’s Computers. Princeton University Press, 2013.
